[Au197/79]

Evo teksta iz Politike koji je napisao lingvista Vlado Đukanović:

Povuci, potegni…
Knjiga se na jednom jeziku zove Hari Poter i vatreni pehar, a na drugom Hari Poter i plameni pehar. Koji je naslov na srpskom, a koji na hrvatskom jeziku?“

Čudo je lingvistička aritmetika: 1+1=1, tj. srpski plus hrvatski jednako srpskohrvatski; 1–1=3, tj. srpskohrvatski minus hrvatski jednako srpski, hrvatski, bošnjački. A biće, po svemu sudeći, i 1–1=4, samo da se Crnogorci prelome. Povuci, potegni, četiri repe iščupaše iz jednog korena, no postavlja se pitanje kako razlikovati te repe. Možda uz pomoć Evrope, jer Evropom kruži jedan bauk, bauk – kvizova. Ovaj bauk stigao je i do jugoistočne Evrope pa evo pitanja za vas: „Ta knjiga se na jednom jeziku zove Hari Poter i vatreni pehar, a na drugom Hari Poter i plameni pehar. Koji je naslov na srpskom, a koji na hrvatskom jeziku?”

Čitav vek/vijek/stoleće/stoljeće možete razmišljati, ali ne verujem da odgovor možete smisliti ako knjigu niste držali u ruci. A ja sam do tog pitanja došao ovako. Naime, moje starije kućno Srpče voli da čita pa je tako pročitalo i tri knjige o Hariju Poteru. Kada se pojavila četvrta knjiga, rešim da ga obradujem, uđem u sasvim običnu beogradsku knjižaru, kupim knjigu, dođem kući, dam je u ruke malom čitaču, ode on da čita, kad eto ti ga posle pola sata, kaže: „Šta ti je, bre, ovo?” Pogledam ja … hrvatsko izdanje Harija Potera. Primetilo moje Srpče da je nešto drugačije. Pojma nemam otkuda u onoj običnoj beogradskoj knjižari hrvatsko izdanje, ali znam da na osnovu naslova Hari Poter i vatreni pehar nisam prepoznao hrvatsko kukavičje jaje. „Ćuti, sine, i čitaj”, kažem ja svom malom kućnom Srpčetu, a već me zanima kako će reagovati na hrvatski prevod. Ode dete, čita knjigu nekoliko dana i ništa ne pita. Ja već nestrpljiv, priupitam ga jednog dana: „Je li, kako napreduje Hari Poter?” „Dobro, što?”, kaže on. „Onako, pitam, je l’ razumeš sve?” „Razumem, što?” „Pa ima li tu nekih reči koje ne razumeš?” „Nema… U stvari, ima. Šta znači obitelj?” Objasnim mu ja, ode on, pročita knjigu od skoro 500 strana, ne pita više ništa, ja takođe ne pitam više ništa. A malo mi čudno što njemu ništa nije čudno, ipak mu je to prvi bliski i ozbiljniji susret sa „suvremenim hrvatskim književnim jezikom”. Uzmem knjigu, otvorim je nasumice i pažljivo pregledam tu 264. stranicu.

Kad ono stvarno nema ništa čudno, osim ijekavice (no nju su moji kućni Srpčići apsolvirali na letovanju u Crnoj Gori) i dveju reči — vriština i putoključevi. Zovnem dete, dam mu da pročita ovu stranicu i kažem mu da podvuče sve reči koje ne razume. Pročita dečko i vrati mi knjigu. Pogledam, podvukao samo reč vriština. Dobro, to ni ja ne razumem. Pretpostavio sam da je u pitanju nekakva hrvatska dijalekatska reč, ali sam je za svaki slučaj potražio u rečnicima. I gde je nađem? Tamo gde će je svako naći, u Vukovom Srpskom rječniku iz 1852. godine. Vriština je isto što i vresak, tj. vrijesak. U srpskom izdanju Harija Potera tu stoji vresište.

Međutim, bilo mi je zanimljivo da moje Srpče nije podvuklo reč putoključevi, školski primer hrvatskog novogovora. Na toj bi se reči zbunio i svaki obrazovani Srbin i svaki obrazovani Hrvat. Reč miriše na nekakve ključeve za putovanje, ali kakvi ključevi, za kakva putovanja, sam Bog zna. Kao što zna i dete koje je pročitalo knjigu. Na moje pitanje: „A šta su putoključevi?”, starije kućno Srpče odgovorilo je: „Putoključevi su stvari … neke … stare stvari … dovoljno je da ih dodirneš i malim prstom i oni te prenose … iz … sa jednog na drugo mesto.” Čovek uči dok je živ. Da sam pak u ruci imao srpsko izdanje knjige, ja bih znao da se putoključevi na srpskom kaže teleportacioni ključevi

U stvari, postoji tu još jedna reč koja bi se mirne duše mogla označiti kao „hrvatska novogovorna” – metloboj. Zanimljivo je da je ni moje starije kućno Srpče ni ja nismo podvukli. A nismo je podvukli zato što smo obojica shvatili da je to hrvatska reč za ono što Srbi zovu kvidič. Ne znate šta je kvidič? Kvidič je, to se nauči u prvoj knjizi serijala o Hariju Poteru, igra u kojoj čarobnjaci lete na metlama i pokušavaju da se dokopaju nekakve nestašne zlatne loptice, zvane skrivalica. Ako znate to, i ako znate za dvoboj i desetoboj, nećete imati nikakvih problema sa razumevanjem hrvatske reči metloboj.

Kad se sve sabere, među 265 reči na toj stranici hrvatskog prevoda knjige Hari Poter i vatreni pehar našle su se tek tri u koje bismo mirne duše poboli hrvatske barjake. No, za reč vriština ogrešili bismo dušu, čista srpska reč iz najsrpskijeg srpskog rečnika, onog Vukovog, i iz najčistijeg srpskog vremena, iz sredine 19. veka. A moje Srpče iz ovog vremena nije prepoznalo njenu srpskost. Tako da nam ostaju samo dve ad hoc kovanice, skovane za potrebe prevođenja Harija Potera, mada su u kontekstu obe bile značenjski sasvim prozirne za moje starije kućno postjugoslovensko Srpče.

E, to dokazuje da je, osim aritmetike i jezik čudo. To dokazuje da će one četiri repe iščupane iz istog korena još neko vreme ličiti jedna na drugu, jer jezici ne nastaju za pet, deset ili petnaest godina, jezici nastaju decenijama i vekovima. I ne nastaju sami od sebe, nego zahvaljujući još jednom čudu – ljudima. A kakvi čudni ljudi žive na ovim prostorima, može se desiti i da se iščupa još po koja jezička repa iz onog korena, kao što se može desiti da se sve te repe ponovo zatrpaju u istu rupu. Ko poživi, videće šta će biti.
lingvista
Vlado Đukanović
[objavljeno: 12.07.2007.]