[Aurora Aurea]

Pojavljujući se na zemlji kao Mitra, Dionis, Apolon, Adonis, Hermes, Isus,... Gospod je se svagda radjao u pećini, spilji-štali, medju životinje, pokazujući time svoju ljubav za životinje, i osvedočavajući se i kao njihov Spasitelj.

Iako su mitovi i legende najvećim delom pokrili prethodne Hristove inkarnacije, ipak se mogu nazreti konture nekih tokova.

I kao Božiji Glasnik - Tot/Tahuti/Hermes (Herma, Hermo, Jerma) Gospod Ljubavi je rodjen u kamenoj pećini: Tako se u 'Prvoj homerovskoj himni Hermu' peva o Njegovom rodjenju:

"Slavi, Muzo, Herma, što sin je Zeusa i Maje!
Vladar Kilene je on i Arkadije pune ovaca,
glasnik je besmrtnika blagodatni; rodi ga Maja,
nimfa pletenica lepih, sa Zeusom vodeći ljubav,
Časna. Kloneći se društva bogova blaženih, ta je
u senovitoj spilji prebivala."
(1-6)

Slično se iznosi i u 'Drugoj homerovskoj himni Hermu'.

Glasonoša, Logos, zlatoštapni Hermes, radja se u pećini , začet od Časne Gospe (= blagoslovene Device) Maje i Boga Zevsa (Jupitera, Jehovu, Jovu). To ime Maja, odnosno Marija, nalazimo i kod Budine majke i kod Isusove majke. Himna Hermesov život povezuje s Arkadijom, punom ovaca. I Isusov život i učenje su stalno obeležni pojmovima 'jagnje', 'ovce', 'stado',... Mit i legenda ga dalje prikazuje kao svirača na kitari od sedam žica. Duhovno muziciranje i pevanje himni u ranome hrišćanstvu je takodje bivalo naglašeno prisutno. I istinski posvećenici bili su Božija kitara od sedam struna, na koju je svirao sedmerostruki Duh Sile i Harmonije.

U 'Prvoj homerovskoj himni Dionisu', iznosi se za ovog dugokosog boga:

"Bršljanom ovenčana Dionisa počinjem pevati -
gromkog, Semele slavne i Zeusa svetlog sina,
koga su hranile nimfe lepokose što ga od kralja
primiše, njegova oca, u krilo uzgajajući njega
brižno u klancima Nísē. A on je po očevoj volji
rastô u mirisnoj spilji, medju besmrtnike se brojeći.
A kad othraniše njega, toliko slavljena, nimfe,
on je po doljačama šumovitim hodio svuda
bršljanom gusto pokriven i lovorom. Za njim su išle
nimfe, a on pred svima. I silna se orila šuma.
Stoga, pozdravljen budi, Diònise, bogati groždjem."
(1-11)

I Dionis zlatne kose se radja (negde u 7 stoleću stare ere) čisto začet od Časne Semele i Boga Zeusa. Radja se u spilji šumovite i visoke gore zvane Nisa. Ta Nisa je zapravo rajska Gora Karmel, koja je pripadala Galilejskom okrugu zvanom Nazaret, gde je i Isus odrastao medju svetim nazarenima, hiperborejcima, minejcima. Dionis se slika sa brojnom pratnjom nimfi. I Isusa su pratile mnoge žene služeći Mu svojim dobrima. Dionis je bog vina, svetog napitka. I Hrist je Bog Vina, svetog Nektara, Ambrosije, Some, Duha Svetog, Duha Života, Duha Radosti. Naravno, tokom vekova Hrist-Dionisov kult je degradiran, prešao je pod uticajem palih 'bogova' u svoju suprotnost, te je tako orgijastički i pomamno slavljen, pogotovo medju ženama.

Vidimo, Gospod je se svagda radjao u kamenoj pećini-štali. Ali On je i svagda sahranjivan u kamenu: kamenoj grobnici. Tako je u svojoj poslednjoj i najvišoj inkarnaciji, kao Isus od Nazareta, sahranjen u kamenoj grobnici vrta Josipa iz Arimateje. Kao sirijski Adonis (koji je verovatno osnivač esena, njihov Učitelj Pravednosti), Gospod je svoj kameni grob takodje imao u Jerusalimu. Na Hrist-Adonisovom grobu od davnine je se hodočastilo. Gde je raspeti Gospod položen kao Isus Nazaren, tu je položen i kao lepi Adonis. I smrt i život Hrista Boga svedoče za Njegovu beskrajnu ljubav: za svaki kamen, za svaku biljku, za svaku životinju, za svakog čoveka.