[Aurora Aurea]

Kada se shvati koliko brzo je Mesijina reč i pouka od strane sinova Tame bila falsifikovana i izmenjena, onda se i bolje može shvatititi zašto je sveti Jedan tako često morao silaziti u Dolinu suza i gorčine.

Djainizam govori o mnogobrojnim Gospodnjim utelovljenjima. Šta mi znamo o Hristovim utelovljenjima iz davnih epoha? Ništa! Tek ponešto o onima iz prvog i drugog milenijuma stare ere.

Mnogobrojne drevne knjige koje su o Gospodu Inkarnantu pisali Njegovi nekadašnji učitelji i sledbenici nepovratno su izgubljene. Samo u Aleksandrijskoj biblioteci bilo je pod Hrist-Zaratustrinim (Zoroastrovim) imenom katalogizirano dva miliona verza. Rimljanin Plnije u 'Istoriji prirode' iznosi da je "Hermit marljivo pisao o celoj veštini /Zaratustrinih maga/ i tumačio 200.000 Zoroastrovih verza." (XXX, 2, 4) To su uistinu začudjujući podaci, podaci za razmišljanje i preispitivanje.


Kao simbol žrtvovanog Gospoda i isceljujuće Mudrosti od davnine pojavljuje se prikaz zmije koja se uspinje oko štapa. U ‘Evandjelju po Jovanu/Apolosu’, kaže se: “...Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji, da svaki – ko veruje – ima u Njemu život večni.” (3:14-15) – Za proroka Mojsija, koji je pred faraonom Božijom silom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju, izveštava se u ‘Knjizi Brojeva’ kako je se izborio sa navalom pustinjskih zmija otrovnica: “Mojsije napravi zmiju od medi i postavi je na stub. Kad bi koga ujela ljutica, pogledao bi u medenu zmiju i ozdravio.” (21:9) – Kao Isus od Nazareta Gospod je svagda učio da izbavljenju i ozdravljenju duše vodi razapinjanje starog, grešnog čoveka, te živa vera, pokajnička i delotvorna vera. Na taj način duša stiče isceljujuću mudrost, stiče mudrost Božanske Zmije Svetlosti, mudrost Hrista Raspetoga.

Simbol zmije koja se obavija oko štapa Hrist Iscelitelj je ostavio i u svom životu u telu iscelitelja Eskulapa (Asklepios na grčkom), koji je verovatno živeo oko 1.200 godine s. e. Njegov kult, koji je iz Tesalije potekao, tek nekoliko vekova kasnije je postao popularan. Eskulapova svetilišta u Heladi i Maloj Aziji bila su mešavina hramova, lečilišta i vežbaonica.


U svim svojim inkarnacijama Gospod Ljubavi, koji nam je Svojom rečju, životom i žrtvom omogućavao spasenje i pokazao put Spasenja, koji je stvarao uslove da prekinemo krug radjanja (o kome i Jakov Pravednik govori u svojoj Poslanici) i postanemo stubovi Božijeg Hrama, stradalnički je završavao život, doživljavao da bude, zauzevši se za pravednike, brutalno i bedno pogubljen od sinova Tame, prikovan na drvo, krst. Time je on dao simbol zemaljskog puta svakog pravednika koji ne živi za satanski svet, pokazao je da onaj koji hoće naslediti Novu zemlju i ući u Nebesko Carstvo, mora svetim življenjem uzeti duhovnog udela u Njegovome Rodjenju, Posvećenju, Krštenju, Iskušavanju, Preobraženju, Razapinjanju, Vaskrsenju, Vaznesenju i Slavnome Dolasku.

Gospod je razapet, npr i dok je živeo u telu Dionisa (Bahusa). Tako Justin Filosof u svojoj ‘Prvoj Apologiji’, upućenoj rimskome narodu i Imperatoru Antoninu, poredi Hrista Njegove podvige sa ostvarenjima i životom nekih antiknih junaka: “Ako kažemo da se Reč, koja je prvorodjeni Sin Božiji, Isus Hristos, Učitelj naš, rodio bez mešanja, da je raspet i po vaskrsu se uzneo na Nebesa, mi ne uvodimo nikakvu novinu i ne govorimo ništa drugo do ono što vi govorite o tzv. Zevsovim sinovima. Vama je znano koliko je Zevs imao sinova, a o tome kazuju i medju vama uvaženi pisci: Hermes, tumač i učitelj; Eskulap, lekar, koji je bio pogodjen munjom i uznesen u Nebo; takodje Dionisije razapeti.” (Cap. 20)

Hrist-Dionisije je nakardno, bahantski obožavan u orfičkim obredima koji su harali svešću starih Helena u periodu VII.-VI. stoleća stare ere. Kult je početkom prvog milenijuma stare ere stigao iz Trakije preko Male Azije. Bio je posebno primamljiv za žene. Tako Plutarh ukazuje sa misterije na Samatraci: “Sve tamošnje žene od pantiveka se drže orfičkih obreda i praznika u čast boga Dionisa, i stoga se zovu Klodone i Mimalone.” (‘Aleksandar Makedonski’, 2) - Dionisov kult je izvorno poznavao euharistiju, prinos vina i hleba, dok je svetkovanje Uskrsa od praznika radosti pretvoreno u praznik ludovanja i mahnitanja. Sve božansko što nije moglo sakriti satansko je izvrtalo i nakazno parodiralo, nastojeći time da ismeje Gospoda Mudrosti.

Interesantno je zapaziti da ni crkveni oci nisu razumeli svrhu Isusovih silaženja, te su u ‘paganskim’ misterijama, koje su umnogome podsećale na hrišćanske, videli samo ‘satanino parodiranje’. Tako istaknuti crkveni otac Tertulijan (umro 220.g.) ogorčeno uzvikuje, misleći prevashodno na mitraizam: “Sam djavo nagovara jeretike da oponašaju naše svete obrede za vreme odavanja časti njihovim lažnim bogovima. On im naredjuje da čela Mitrinih vojnika obeležavaju krstom.”

Ako crkveni oci nisu videli i pretpostavljali ranija Hristova utelovljenja, onda nije ništa čudno što nisu videli ni ranija utelovljenja Apostola i ostalih svetih služitelja. Neki oci npr. ustaju protiv velikog hrišćanskog mistika, askete i nazoreja Apolonija iz Tijane ( druga polovina I veka nove ere) misleći da je on neki paganski volšebnički takmac Isusu i Apostolima. No kada se dublje prouči fantastičan i egzotičan Filostratov spis The Life of Apollonius of Tyana (uistinu velika je šteta što nije preveden na srpski/hrvatski jezik!), vidi se da je Apolonije iz Tijane tipičan nazorej, tipičan hrišćanski učitelj, mudrac i čudotvorac, kakav je bio i Jakov pravednik, Petar, Pavle Taršanin, ...






Tri najsvetija reda, terapeuti, nazoreji i eseni, postojali su i pre Isusa Hrista. Oni su ukazivali uvek na svoga velikog Osnivača i Učitelja. A ko je bio njihov Osnivač nego Hrist Gospod u svojim ranijim utelovljenjima?

Slutnju da je Gospod bio utelovljen u mnoge znamenite povesne likove, satansko je zloupotrebljavalo nudeći ljudima da obožavaju, pored Mesijinih inkarnacija, i ljude koji su bili veliki u očima sveta, koji nisu imali istinsku posvećeničku duhovnu veličinu. Tako crkveni otac Irinej lugdunski, u svome spisu 'Izlaganje i opovravanje lažnog gnosisa', kazuje za pristalice jeretika Karpokrata da su njegove pristalice često slikale Hrista, i te slike su stavljali medju slikama slavnih filosofa poput Pitagore, Platona, Aristotela i ostalih, odavajući im poštovanje isto onako kako su to neznabošci činili. (I, 25, par. 1-6)

Uistinu, kada se pogleda Hristova Žrtva i Njegove brojne inkarnacije, vidi se da je se On za čovečanstv najviše žrtvovao, najviše pretrpeo. Sve je uistinu postavljeno i izvedeno da On bude Središte i Ugaoni Kamen, baš kao što je i u Sedmerostrukom Duhu on Središnji Zrak, Centralna Snaga. Sve je od Njega i za Njega. Otac je stvorio svet za Njega i kroz Njega, i zato je i On bio odgovoran za svet, time i za materijalni svet, zato je i silazio neprestano u materiju, u Dolinu suza i gorčine donoseći Svetlo i Reč Spasenja.

I kada je Gospod na krstu rekao svoje poslednje reči "Svršeno je!", to je kazalo da je završen ciklus Njegovih inkarnacija. Kao Isus od Nazareta Gospod je u potpunosti u svojoj najvišoj inkarnaciji ispunio Očev Plan i Svoju Misiju. Svojom poslednjom inkarnacijom Sveti Jedan je stavio pečat Delu Spasenja i Svojim silaženjima.