Ako si procitao/la tekst, fino pise razlika izmedju ljubavi i zaljubljenosti, kao i u tabeli na kraju
Iskopiracu jos dio teksta ali nepreradjen
Ljubav i zaljubljenost
Jedan od osnovnih koraka u razumevanju ljubavi je razgraničenje između Ijubavi i zaljubljenosti. Pokušaj razlikovanja ova dva pojma nailazi na brojne prepreke ne samo na nivou dubokih mentalnih predstava u kolektivnom nesvesnom, gde često nailazimo na dominaciju arhetipa Ijubavi-pijanstva, nego i na nivou svakodnevnog govora. Tako se, na primer, u našem jeziku Ijubav i zaljubljenost često upotrebljavaju kao sinonimi. Slično je stanje i u jezicima drugih naroda koji pripadaju kulturnom krugu Zapada. U engleskom jeziku, koji je jedan od najdiferenciranijih i leksički najbogatijih jezika, zaljubljenost se ne označava jednom posebnom rečju, nego se za to koristi opisna sintagma ,,to fell in love".30 Neki savremeni anglosaksonski autori koji pišu o ovoj temi pokušavaju da ovaj, na prvi pogled neshvatljiv leksički nedostatak nadomeste uvođenjem novih pojmova kao što je „infatuacija" (Beck, 1988).* Ovo leksičko siromaštvo nije čisto lingvističko pitanje, nego u tome treba videti nešto mnogo značajnije: čovek Zapada nedovoljno razlikuje Ijubav i zaljubljenost što ima nekada dramatične negativne posledice u svakodnevnom ljubavnom životu. Jedan od razloga za nerazlikovanje ljubavi i zaljubljenosti svakako treba tražiti u mitu o Erosu - jednom od temeljnih mitova Zapada - u kome se preko predstave o ljubavnoj opijenosti, ljubav i zaljubljenost stapaju u jedinstvenu leguru. Bez obzira na uzroke zbog kojih se ne razlikuju ljubav
*Doslovni prevod je „pasti u Ijubav".
Infatuacija dolazi od lat fatuus - blesavost, vrsta ludila - pa bi se mogla prevesti kao „zablesavljivanje".
i zaljubljenost, problemi koji iz toga proisticu toliko su važni da smo za jedan od osnovnih zadataka ove knjige odredili dokazivanje da su Ijubav i zaljubljenost dva potpuno odvojena pojma koji se, po svojoj prirodi, suštinski razlikuju.
Ukoliko subjekt koji voli pokuša da preispita prirodu svoga osećanja, veoma će teško otkriti da li je zaljubljen ili voli, odnosno da li oseća zaljubljenost ili ljubav. Razlog tome je što se osećanje ljubavi i osećanje zaljubljenosti osećaju na isti način, što nema razlike u osećajnom kvalitetu. Pošto nema dovoljno jasne razlike u kvalitetu ovih osećanja, mnogi pokušavaju da naprave razliku u kvantitetu, odnosno u intenzitetu i trajanju. Većina ljudi smatra da je osnovna razlika izmedu ljubavi i zaljubljenosti u tome što je zaljubljenost mnogo intenzivnije osećanje od ljubavi, ali koje traje mnogo kraće od osećanja ljubavi. Ova razlika po kojoj je zaljubljenost snažna i kratka, a ljubav slaba i duga, poslužila je za izgradnju pogrešne predstave po kojoj je zaljubljenost prva, strasna faza Ijubavi koja, kada se „početna ljubav" istroši, prelazi u drugu fazu, u mlaku ljubav.
Pošto kvalitet onoga što oseća nije dovoljan da subjekt ljubavi zaključi da Ii je on zaista subjekt ljubavi ili subjekt zaljubljenosti i pošto su intenzitet i trajanje osećanja nepouzdani kriterijumi, potrebno je da osoba potraži kriterijume za razlikovanje na drugoj strani. Osnovni kriterijum je poznavanje različitosti situacije u kojoj se oseća ljubav od situacije u kojoj se oseća zaljubljenost Svesnost, međutim, o razlici između konteksta zaljubljenosti i konteksta ljubavi biće mogućna tek onda kada se poseduje određeno znanje. Tekst koji sledi trebalo bi da pomogne čitaocu da sebi jasno definiše zaljubljenost i ljubav ne samo kao razdvojene već i suprotstavljene pojmove i da, na osnovu toga, tačno protumači značenje svojih osećanja.
Struktura zaljubljivanja i zaljubljenosti
Brojni mitovi koji su impregnirali kolektivno nesvesno čoveka Zapada s arhetipskim predstavama Ijubavi-pijanstva i Ijubavi ludila, čvrsto su povezali zaljubljenost s nečim što je po svojoj prirodi nedokučivo i iracionalno. Zaljubljivanje je dugo bilo misterija o kojoj su izrasle brojne metafizičke koncepcije što su pokušale da objasne prirodu ovog „dogadaja": zaljubljivanje kao delovanje posebnih božanstava i demona, poput Erosa i Kupidona; zaljubljivanje kao delovanje posebne magijske sile koju u sebi nosi osoba koja zavodi; zaljubljivanje kao delovanje posebnih sila privlačenja između predodređenih osoba; zaljubljivanje kao delovanje kosmičkog fluida i magnetizma itd. Savremena konceptualizacija obuhvata zaljubljivanje i zaljubljenost u svetlu moderne psihološke nauke.
Pošto je zaljubljivanje psihički fenomen, potrebno je poznavati osnovne psihičke mehanizme koji u njemu učestvuju. Ovi mehanizmi se mogu lako objasniti i shvatiti, a njihovo poznavanje omogućuje sagledavanje osnovne strukture i logike zaljubljivanja, čime se uklanja veo mistifikacije. Psihičke mehanizme koji učestvuju u zaljubljivanju najlakše je objasniti kada su veoma potencirani, kao što je to na primeru takozvanog „zaljubljivanja na prvi pogled". Reč je o situaciji u kojoj subjekt koji prvi put ugleda osobu koja je objekt, na osnovu sopstvene burne emocionalne reakcije (sušenje grla, lupanje srca, „odsečenost" nogu itd.) shvata da se zaljubio. Pošto se u trenutku zaljubljivanja na prvi pogled odigralo nekoliko psihičldh procesa koji su odgovorni za telesno uzbuđenje subjekta, analiza ove situacije može dati neke od odgovora koje tražimo.
Prvo se možemo zapitati u koga se ili u šta se zaljubio subjekt? Da li subjekt poznaje osobu koja je objekt? Ako pretpostavimo da je subjekt prvi put u životu ugledao osobu koja je objekt, onda je jasno da je ne može poznavati. Kako se subjekt može zaljubiti u nekoga koga ne poznaje i u Šta se onda zaljubio? Kada bismo odgovorili da se subjekt zaljubio u izgled i ponasanje osobe koja je objekt, tada bismo bili veoma blizu istini. Potpuna istina je u tome da se subjekt zaljubio u određeno značenje koje pripisuje izgledu i ponašanju objekta. Ovde je potrebno dodatno objašnjenje: često je pravilo da se izgled osobe izjednačava s njenim karakterom, s nevidljivim aspektima njene ličnosti. Ovo pravilo ne primenjuju samo mladi koji su, po prirodi svog doba, skloni konkretnom mišljenju, nego je ostalo kao mitski relikt ranijih epoha. Tako se, na primer, u antičkoj Grčkoj verovalo da lepa osoba mora imati i lepu dušu, što se, kao verovanje, provlačilo u različitim istorijskim periodima sve do naših dana.* Subjekt zaljubljivanja razmišlja na sledeći način: „Neko ko tako izgleda i ko se tako ponaša mora biti takav i takav." Subjekt jednostavno ima doživljaj da tačno zna kakva je osoba koja je objekt zaljubljivanja. Ovaj mehanizam, međutim, nije dovoljan za tumačenje zaljubljivanja jer nije dovoljno specifičan: isti mehanizam deluje i onda kada subjekt bez ikakvog stvarnog razloga prema nekoj osobi koju prvi put vidi stvori stav antipatije i odvratnosti. Zbog toga je potrebno ukazati na još jedno dodatno značenje koje subjekt zaljubljivanja pripisuje osobi koja je objekt zaljubljenosti.
Kada neko ko se upravo zaljubio kaže da osoba u koju je zaljubljen izgleda kao „princeza iz snova" ili „princ iz snova", onda je veoma blizu savremenom psihološkom objašnjenju mehanizma zaljubljivanja. Ukoliko se podsetimo da je osnivač psihoanalize Zigmund Frojd rekao da su snovi „kraljevski put za Nesvesno", sledi da bi odgovore na pitanja o prirodi zaljubljivanja trebalo potražiti u Nesvesnom subjekta koji se zaljubljuje. Metafora „princ/princeza iz snova" označava zamišljenu osobu o kojoj subjekt mašta i o kojoj sanja jer veruje da bi mu potpuno odgovarala kao partner u ljubavi, tako da bi s njom mogao ostvariti pravu Ijubav. Kada se ova metafora pretvori u psihološki jezik, tada ona označava da subjekt zaljubljivanja ima u svojoj psihi predstavu o pravom partneru, predstavu o pravom muškarcu odnosno predstavu o pravoj žcni. Kada neko kaže da ie sreo princezu ili princa iz svojih snova, on je, u stvari, izjavio da se osoba koju je sreo potpuno poklapa sa sadržajem njegove predstave o „pravoj" ženi ili o „pravom" muškarcu.
Uvažavanje postojanja svesne ili nesvesne mentalne predstave o pravom ljubavnom partneru u psihi subjekta zaljubljivanja pomaže da se u zaljubljivanju na prvi pogled objasni sam momenat zaljubljivanja. Onog trena kada subjekt uoči neku bitnu sličnost osobe koja se pojavila pred njim sa sadržajem sopstvene predstave o pravom partneru, pokreće se celokupni psihički mehanizam koji učestvuje u zaljubljivanju. Tog trenutka subjekt munjevito projektuje sopstvenu predstavu o pravom partneru preko osobe u koju se zaljubljuje. Druga osoba služi kao ekser na koji subjekt kači sliku iz svog Nesvesnog. Pošto je projekcija trenutan i nesvestan proces, subjekt u svome doživljaju osobe koja je objekt, ne pravi nikakvu razliku između svoje predstave koju je projektovao „preko" osobe i same osobe kakva je ona u stvarnosti. Kako subjekt zaljubljivanja na ovaj način povlači znak jednakosti izmedu stvarne osobe i sopstvene predstave, možemo izvući sledeći zaključak: zaljubljena osoba ne vidi stvarnog Drugog zbog slike koju je projektovala preko Drugog. Iako subjekt nije svestan ovih zbivanja, ona se odražavaju na nivou njegovog doživljaja kao osećaj da potpuno nepoznatu osobu prepoznaje, da mu je nekako poznata i da mu je bliska.
Iz ove početne anafize nesvesnih psihičkih procesa koji učestvuju u zaljubljivanju, možemo izvući još nekoliko bitnih zaključaka:
Zaljubljenost nije odnos zasnovan na poznavanju stvarnosti. Pošto zaljubljena osoba ne poznaje drugog kakav je on u realnosti, zaljubljenost je odnos privida u kome osoba ulazi u relaciju sa sopstvenom nesvesnom predstavom koju je „zalepila" preko osobe u koju se zaljubila. Drugim recima, osoba koja je zaljubljena falsifikuje osobu u koju se zaljubila.
Objekt zaljubljenosti je doživljen kao pravi ili idealni partner. Subjekt zaljubljivanja je uveren da je osoba u koju se zaljubio najbolji mogući partner. Osoba ima utisak da je u potpunosti pronašla upravo ono što je tražila iz razloga Što se ono što se traži (sadržaj predstave o pravom partneru) potpuno poklapa s onim što je pronađeno (sadržaj predstave o pravom partneru koja se putem projekcije održava preko osobe koja je objekt zaljubljivanja).
Zaljubljenost je osećanje najjače snage. Potpuno poklapanje idealne predstave koja određuje maksimum onoga što se traži od partnera s istom tom predstavom koju osoba projektujući na partnera identifikuje s partnerom, objašnjava maksimalni intenzitet prijatnih osećanja koja se osećaju u njegovom prisustvu. Emocije se uvek osećaju u situacijama koje osoba opaža kao značajne; što se situacija opaža kao značajnija, to je jači intenzitet emocije. Prema tome, maksimalni intenzitet osećanja u zaljubljenosti je posledica psihološke činjenice da se partner doživljava kaonajznačajniji, jedini praviijedini moguć. To takođe objašnjava maksimalan intenzitet neprijatnih osećanja koja se osećaju kada su susreti s partnerom osujećeni ili kada naklonost nije uzvraćena.
Zaljubljenost je stanje, a ne proces. Dok je stvarna interakcija s drugom osobom uvek proces, relacija koju uspostavlja zaljubljena osoba je u svojoj osnovi stanje. Ovo stanje zaljubljenosti osoba doživljava kao preokupiranost mislima, fantazijama i sećanjima na osobu u koju je zaljubljena: ona veruje da je preokupirana objektom svoje zaljubljenosti. Ono što je, međutim, opseda nije sama druga osoba, nego sopstvena nesvesna predstava o „pravom" partneru i o „pravoj" ljubavi koja je samo personifikovana u liku osobe u koju je zaljubljena. Upravo zbog te opsednutosti sopstvenim psihickim sadržajem, zaljubljenost ima kvalitet prlsile i gubitka slobode u upravljanju sopstvenim postupcima.
Idealizacija
Kada zaljubljena osoba priča o Drugom koji je objekt njene zaljubljenosti, ona često izaziva čuđenje okoline. Zaljubljena osoba je puna hvale za kvalitete i vrline koje, po njenom dubokom uverenju, poseduje ličnost koja je objekt zaljubljenosti. PoŠto sagovornik ne samo da te kvalitete ne opaža kod osobe koja je objekt zaljubljenosti nego opaža njihove suprotnosti, on ispravno zaključuje da zaljubljena osoba veoma iskrivljuje stvarnost tako što je ulepšava i što objektu zaljubljenosti pripisuje nepostojećekvalitete. Ukoliko sagovornikpokuša dazaljubljenoj osobi skrene pažnju na činjenicu da ignoriše stvarnost i da objekt doživljava u nerealno pozitivnom svetlu, to će, najverovatnije, izazvati Ijutnju zaljubljene osobe. Tek onda kada zaljubljenost prode, kada se osoba razocara u objekt svoje zaljubljenosti, ona će se možda .složiti sa sagovornikom. Za opisano ponašanje zaljubljene osobe odgovoran je psihički proces koji deluje na nesvesnom planu, a koji se naziva idealizacija. Pod idealizacijom podrazumevamo projekciju idealne predstave na objekt, kao i druge psihičke mehanizme kojima se tokom izvesnog vremena održava projekcija idealne predstave na objektu. Dakle, kada neko idealizuje drugog, on prvo mora imati idealizovanu predstavu, zatim je mora projektovati na tog drugog, pa je onda treba održavati tokom izvesnog vremena. Dok savremena nauka koristi pojam idealizacija, istraživači ljubavi su u prošlom veku pokuŠali da opišu ovaj psihički mehanizam i da mu daju ime. Tako je, na primer, Stendal (Stendhal) u svojoj studiji De l'amour pokušao da zaljubljenost objasni pojmom kristalizacija?
Idealizacija ne može objasniti svaku zaljubljenost jer se ljudi ne zaljubljuju samo u prinčeve i princeze, već i u grubijane, kriminalce, alkoholičare, narkomane, prevarante, invalide, pa čak i u nakazne osobe. Pošto postoji čitav niz primera da se neka osoba zaijubila u takvog partnera koji može biti sve drugo samo ne idealan, i kako sama osoba tokom zaljubljenosti svog partnera ne doživljava kao idealnog, mora biti u pitanju proces koji je širi od idealizacije. Često se tokom psihoterapije dešava da pacijent uporno insistira da osoba u koju je zaljubljen nikako nije ni idealna ni savršena, već nekako „prava", njemu odgovarajuća. To nas navodi na pomisao da se u zaljubljivanju ne projektuje predstava o idealnom partneru - iako se to često događa - već prcdstava o pravom partncru, a koja obuhvata i predstavu o idealnom partneru. Zbog toga zaijubljena osoba ne mora imati doživljaj da je objekt zaljubljenosti savršena ličnost, ali nužno mora imati utisak da je on za nju pravi izbor, potpuno odgovarajuća ličnost
...
Ko je zainteresovan mogu mu na privatno poslati verziju koju sam nasao na internetu.