[morcego]

„Mislim da će mi srce iskočit...!“ kažem te pomalo i sama strahujem od te izjave jer stvarno nabija. Ka da mi se negdi ispod live sise nastanilo trinajst malih eliena i sad žele iskočit vanka.

„Trebam li se brinut?“ pitaš i neka crvenkasta sjena pojavi ti se u plavom oku, a ja ni sama nemam pojma tribaš li se brinit ili ne tribaš.

„Već mi se i prije događalo... Mislim da više ne smim bongat...“ objašnjavam, a elieni i dalje oće vanka, ne mogu više bit unutra, jebala me trava da me jebala. Zadnji put kad sam ovo osjetila bila sam usrana: sto godina iskustva i još uvik ne znam šta će se dogodit. Obično samo neke lipe sličice, smijanje i zen, a nekad popizdi srce pa krenem brijat o bolnici i kako će me, evo, kolpat i šta će mi ćaća reć kad sazna zašto sam na hitnoj...

„Čekaj...čekaj!“ pristrašen si „ŠTA ti se i prije događalo? Jel bila neka bolnica, jel bilo neko sranje?!“

Opalim se smijat jer vidim da si još upušeniji od mene i da očito moram sama skulirat i sebe i tebe.

„Ma neeee, ne ne... Ništa takvo...Samo ono... desetak minuta će mi nabijat srce. That´s all...“

„Dobro... Znači ne trebam brinut, al te trebam pazit.“ Kažeš utješno i ruka ti je na mojoj glavi.

„Čekaj... Moram sad vratit. Propustili smo najbolji dio stvari,“ kažeš i vratiš skroz na početak.

Note su smirujuće, note su samo moje. Note su divne i ne sićaju me ni na kakve ružne momente. Već sad znam da ćeš mi zauvik sjebat pismu... I već sad sam preventivno tužna, iako još ništa krivo nisi napravio.

Glava mi se spušta na tvoja kolina, a ti ritmično kuckaš prstima po mojim leđima i potiho pratiš tekst. Znaš sve, vidim, dobro si proučio koji su mi najdraži bendovi. I na koje bi stvari mogla otkinit. Sad više nemam pojma jel mi srce nabijalo zbog trave ili zbog pisme. Jebale me i trava i muzika da me jebale.

Skupa s mojim srcem sad divlja i gitara. Divljaju tvoje ruke. Kužim nešto na vratu, nešto lipo i toplo. Dišeš. Podižeš mi glavu i prinosiš je svojim usnama. I ne postoji nijedan drugi čovik i nijedna druga žena i ništa osim ove sobe i nas i muzike. Ništa na cilom svitu...

...

Sad nema ni tebe ni mene ni sobe ni divljački uzlupanog srca.

Možda nekome od onih žena i ljudi koji u tom momentu stvarno nisu postojali, i znam da nisu, i ne čini mi se, nego ih stvarno nije bilo...-možda nekom od njih sada tako lupa srce i dišu jedni drugima po vratu i ljube se.

I dalje nekako znam da sigurno ne svira ono šta je sviralo nama.

Nije mi ža šta si bio i šta više nisi, nije mi ža šta sam te upoznala i šta si mi slomio ono isto srce, mrvu nakon šta se divljački uzlupalo.

Nije mi ža ni šta nemam pojma kako se ljubiš kad nisi nadrogiran i kako se ljubim s tobom kad nisam nadrogirana.

Ža mi je samo šta si mi pokvario pismu koja je do tada bila samo moja.
I više je ne mogu čut, a da ne vidim i ne osjetim tebe i da mi jedan mali komad duše ne postane toliko ranjiv da ga čak ni bolji od tebe ne mogu zaličit.

Da mi je vratit vrime, samo to bi minjala...

Volila bi da je sviralo nešto drugo.

Kud si mi baš Pipse mora upropastit...?