Quote:
Splićankaa kaže:
S kim zivis?
Ja imam slucaj da sam psihoterapiju shvatila kao rad na sebi, tako da sam odlucila u real life cinit stvari suprotno od onog sto bih ucinila, to je naravno izazvalo nelagodu, jer kad naucis imat svoj stil ponasanja i kad prisilis sebe ucinit drukcije, onda se osjecas nelagodno i cak sam i PLAKALA od muke, ali to je rezultiralo time da sam napredovala.
Ima puno posla, ali idem na terapiju ne da bi se izjadala, nego da bi napredovala,mozda nisi prston mrdla i ocekivas da ce se cudo ucinit samo od sebe ili ti je terapeutkinja losa?
|
Ma nije da sam očekivala da će se riješiti samo od sebe ili terapeut umjesto mene. Radila sam sve zadatke kao koje bi mi dala, ali nakon dugo vremena hodanja po tim terapijama shvatila sam da se nisam ni pomaknula. A odnos tih terapeuta tamo sigurno ne pomaže, kad vidiš koliko ih je malo briga da nekome pomognu. Vidiš im odmah na licu.
Tako da je za mene ta terapija bila besmislena. Jedno vrijeme sam išla i privatno, ali bacila sam novce.
Još sam na kraju razvila nove frustracije od toga koliko moraš čekati na termin, pa tamo na šalteru svaki put kad dođeš se javiti, a ono red od deset ljudi, i nikakav pomak. Tada sam si rekla da nikad više neću otići na nikakvu psihoterapiju.