Quote:
Vordas kaže:
Evo ovak da isprićam. Bio sam sad dom sam sa sobom dva dana. Sve sam si kupio tak da sam si mogo sam kuhat ručak i tak to sve. I tak dva dana sam bio doma jedino kaj sam vidio susedu kad sam išo bacit smeće, na 30 sec, i išo sam do kioska, 30 metri, po filtere. I tak bio sam doma, uživo bilo je dobro i tak nestalo kruha i ode ja danas u šoping i evo na kaj naletim. Sretnem ljude, pa dućan i skužim kolko su ljudi u depri. Ovaj nema za jest, ovaj fakat nema za jest, prodavaćice, depra do boli. ljudi vani, depra, koje susrećem, depra. Evo ja se odmorio, ta dva dana, i tak sam to doživio. Moje pitanje je zašto? fakat nema konkretnog razloga. Mislim kad će bit zadovoljni, a da nisu u depri. Kaj da velim suseda ima 50-60 godina oćisti snjeg vani, nije u depri. Većinom ljudi su u depri i sad znam kaj će te reć. ljudi su u depri zbog bolesti,nemaju love, nezadovoljni radnim mjestom i itd.. ali fakat kaj su oni doista poduzeli da se to promjeni, da se njihovo stanje promjeni. Ko da svi misle ovo će past samo od sebe ili ti doć samo od sebe a neće jer da ti tražiš moju pomoć ti bi reko, gle stari daj pomogni da si pomognem, kužite a ne ko da bu sve palo sa neba i žao mi je tih ljudi. Ko da misle da će bit preodređeni da im bude bolje, sutra, a neće ako ništa ne poduzmu da se izvuku iz te situacije. Evo kak sam bio doma reko idem si kupit neki dobar hoodie i kupim ga jučer, 300 kn. sad mi žao jer ovaj pored mene nema, ko da bolje da sam njemu dao, ali neće mu to pomoć, već motivacija da si on sam olakša i obezbjedi život. A žene, žene su dobre, katkad i predobre. Jednostavno ljudi ko da sanjaju sutra će bit bolje jer ko da mora a neće ako nešto ne promjeniš ili poduzmeš. Evo toliko od mene i dva dana samoće i uživanja. Možete podijelit slične ili razlićite situacije i zašto je toliko ljudi u depri? Jer to nemaju vjeru u sebe da mogu nešto promjenit u vezi svog života?
|
Ja sam u depri tj.anksiozan i hipohondar jer je to takva kemija u mozgu i obrasci i sve tesko sta sam prosao u proslosti poticu to.
Da,imam job,imam relativno dobra primanja ali mrzim taj posao i radno vrijeme i presing koji mi stvara. Pokusavam naci nesto drugo ali kada cujem da idem s jednog dreka na isti onda popizdim.
I stvara mi to presing zajedno s kreditom koji imam (da svjesno sam usao u njega jer moram negdje zivjeti)
I onda kada sve sumiram i vidim da radim non stop,a da si nemrem priustiti godisnji i da mi se zivot sveo na poso kuca poso i k tome jos dodas sjebanu kemiju u mozgu....da depresivan sam i sjeban
Idem na psihoterapiju ali nema carobnog stapica da postanem sretan poslom kojeg mrzim ili zivotom koji je postao rutina
Poslano sa mog SM-G350 koristeći Tapatalk