[MelodyNine]

„Imam fotografsko pamćenje: sve što jednom pogledam, to mi ostane u glavi. Ja se uopće ne brinem“, rekla je Ksenija, odsutno šarajući očima po dnevnoj sobi prepunoj djece u raznobojnim džemperima. Djece koja su mirisala na puder i kapljice za nos.

„Jučer sam pogledala onu stranicu sa deklinacijama, vjeruj mi da sam znala pola, odmah. To je fotografski, shvataš... Šta misliš šta bi bilo da, recimo, i ti imaš fotografsko pamćenje? Obje bismo imale fotografsko pamćenje, bile bismo najpametnije u klasi... Uglavnom, ja ga imam....“

Nisam imala fotografsko pamćenje, ali sam imala fotografsku opremu. Pokušavati fotografirati dječiji rođendan ako si za to talentiran taman koliko i za fotografsko pamćenje zbilja je mučno. Pogotovo ako je sutradan ispit. Pogotovo ako misliš da ćeš prije ispita umrijeti. Bilo mi je mučno.

Bio je rođendan Damirovom novom bratu. Damir je najbolji Seadov prijatelj. Sead je bio moja ljubav. Moje ljubavi nije bilo dva dana. Otišao je jer sam bila bolna i tiha. Ksenija ima fotografsko pamćenje.

Uzalud sam pokušala objektivom pronaći slavljenika: sva su dječija tjemena ista. „Eno ga kod torte, sa Damirom. Zar nije presladak?“, Ksenija se smijala kratko i bučno.

Ne, slavljenik nije bio presladak. Bio je najtužnije dijete koje je postojalo, sa groteskno preblizu postavljenim očima, upornoga plavog pogleda, smiješne paučinaste kose. Damir je klečao kraj njega i pokušavao ga razveseliti. Slikala sam ih. Odsjekla sam Damiru lijevu stranu prsa. Požurila sam se okrenuti. Kasno.

„Je li se javio“, mimikom me je upitao Damir, dok su se djeca oko njega smijala. Ili su plakala, vrištala. Nikad ne znaš sa klincima. Ja sam vrisnula bezglasno „ne“. Možda sam plakala, možda je bilo i smiješno. Boljelo me je ispod stomaka.
Dva dana su prošla otkako mi je Sead, Damirov najbolji prijatelj i moja ljubav, rekao kako sam bolna i tiha. Kao tupi udarac. Previše sam gledala u dječije glave.

Moj je otac umro, tiho, da ne može biti tiše. No, ja se iz nekog razloga nisam mogla stišati mjesecima. Postala sam bolna i neosjetljiva na život. I onda se utišala. Sead je rekao da nije pristao na ovoliku bol i uzeo godišnji odmor ranije. Došla sam sama na rođendan Damirovog brata: nadala sam se da će doći.

Nisam mogla disati. Otišla sam do prozora udahnuti zrak. Nagnula sam se naprijed, tako da mi okno pritisne stomak. Učinilo mi se kao da mi je to vratilo utrobu natrag. Tad je škljocnuo aparat koji mi je visio oko vrata, na predugačkoj traci. Djeca su oko mene vrisnula. Ja sam vrisnula osmijeh i skoro pustila glas.

„Nasmijala si se“, vidjela sam Damirova koljena, među dječijim glavama. „Jesi to skratila kosu? Izgleda...“
„Ja ne znam slikati, bolje ti slikaj“, škirpala sam.
„Ti odlično slikaš, odlično, znaš...“
„Ne mogu fokusirati, sve je u magli, ne vidim...“
„Nisi morala doći, ali neka si.“
„Možeš uzeti aparat?“

Dok sam mu ga pokušavala dati, opalio je još jednom. Počela sam se mrviti. Pazila sam da ne padnem u tortu: Damirov lik mi se drobio pred očima u slatke, šarene mrve. („Sretan drugi rođendan!“)

„Tebe je zvao?“ Moj glas nije bio moj glas. Noge su mi nestale, nestala mi je glava. Osjećala sam samo stomak.

„Ne vraća se do jeseni.“ Imao je zlatnu mrlju u desnom oku. „Slušaj, ne treba ti biti žao. Kad ti ja kažem, ne treba.Gle, sad sam ga zakočio. Ne moraš stalno slikati danas. Jesi dobro? Odsjekla si kosu, je li tako?“

Nije to bio hod. Prešla sam sobu na zvuku, na mirisu, prešla sam sobu na kiselo-slatkom dječijem dahu, otvorila prva vrata i zatvorila ih uz tresak koji je zagušila proljetna nervozna, titrava paučina koja se nakupila u mojim ušima i krici, mnogo krika djece za koju ne znam plaču li ili se smiju. Čula sam ga iza vrata. Nešto je rekao: samo sam čula kako se šum pretvara u glas.

Čučnula sam ispred vrata i položila desnu ruku na njih. Zapravo sam se pridržavala. Zapravo nisam htjela da on uđe. Zapravo sam htjela položiti dlan na dlan, bez da ga dodirnem. Trajalo je to, ne znam koliko dugo. Mi, u vlastitoj melodiji, usred haotičnoga šuma, u melodiji koja može u bilo kojem trenu postati bilo šta. I ništa.

Stajao je ispred vrata kad sam izišla. Između dva uska zida, u hodniku.

„Kad si sretan ti udari dlan o dlan...“

Prošla sam kraj njega: pozdravili smo se vršcima prstiju.

„Bila si u kupatilu? Jesi li ponavljala? Ja sam sad bila u kupatilu i ponavljala sam. Sve sam zapamtila. Jesi li ti išta zapamtila, ja znam sve promjene, ispitaj me, imam sliku svega u glavi“, Ksenija je stiskala u rukama svesku na kojoj je Damir jedne večeri ugasio cigaretu.