[Eleonor@]

pozdrav ivich!
ne znam ti odgovorit na pitanje o bolnici, to se kod nas u Hrvatskoj nikad ne zna. sve ovisi u kakvom si stanju, kakve pretrage ti trebaju obavit i puno drugih faktora. slažem se s Tetom, valjda oko tjedan dana, to mi se čini realno. ne bi trebao duže jer mislim da nema potrebe da ležiš tamo kad ti je dobro. a i nemaju ti baš toliko puno toga radit, povadit krv i možda neke preglede specijalista, pretpostavljam.
može bit da ti je taj dan došla slabost od vrućina, mijastenija reagira na svašta. i dobro si napravio, sjedneš i odmoriš, povratiš snagu i dalje. tako se to radi s mijastenijom. neki ljudi pišu da forsiraju dalje, kao baš u inat mijasteniji, ali ja tako ne mogu, a i doktorica mi uvijek kaže da to ne treba. nego stat, odmorit, pustit mišiće da se oporave, odmorit i dušu i onda lijepo dalje.
što se tiče posla, već sam puno pisala o tome ovdje, ali ukratko - ovisi u kakvom si stanju i kako ti osobno odgovara da to kažeš ljudima ili ne. ja sam uvijek bila dobro i nitko nije znao da imam dg. dok im ne bih rekla. pa sam uglavnom prešućivala i nisam ništa govorila o mijasteniji. ali kako uvijek postoje nepredviđene situacije, tako bih za svaki slučaj rekla nekim kolegicama s posla s kojima sam si onako, bila dobra. od 4 različita poslodavca, samo jedna šefica je znala i nije imala ništa protiv jer sam normalno obavljala sve zadatke. ja za razliku od Tete, ne volim svima govorit o tome. kažem nekima s kojima sam bliskija, a drugi ne moraju znat. a i to je tako jer mogu sakrit, da sam u lošijem stanju, morala bih reći, što drugo... kad pitaš jel ljudi shvaćaju - ja dosad nisam naišla na nikoga tko me nije razumio. kome god sam rekla, svi su bili obzirni i suosjećajni, nitko me nikad nije osuđivao ili potcjenjivao ili išta negativno. ne znam, ovisi o sredini i mentalitetu ljudi gdje živiš. pokušaj s kojim dobrim prijateljem pa vidi kako će reagirati. ne očekuj da razumiju naše stanje, jer to ne može shvatit netko tko ne doživi, ali valjda mogu pružiti podršku i pomoć kad ti treba. npr. baš nedavno je moja kolegica pričala kako si ne može ni zamislit kako se osjećam kad mi je loše, a bile smo u šetnji s bebama i naišle na stepenice i bez razmišljanja mi je rekla - čekaj da odnesem svoja kolica pa se vratim da podignemo i tvoja uz stepenice. znala je da neću moći sama i jednostavno mi je bez pitanja pomogla. a meni takve stvari puno znače...