[NIKMAN]

Iza tvojih usana
krije se sapat
kao da se kajem
svet mi je mali
i krenula bih nekud
samo da imam krila
mozda da nadjem ime
ili nesto sto seca

sivo, kao bez boje
vidim da je kasno
da to cudno vreme
okrenem ka sebi
ne slusa me vise
krenulo je samo
valjda da me prati
kad bi ono znalo...

zamorene misli
pitaju me stalno
ali tamne reci
nikad nece stati
da me zovu, da sapucu,
da me grle
kazu da za tobom
isplakacu oci
i da ce proci vecnost
pre nego rodim se

sivo, kao u jutro
kad umesto dana
nadamnom svane magla
kao prasina listom
pise mi po secanju
neke tamne misli
i samo tvoje ime
zasvetli bojom krvi
nemilosrdno me kriveci
sto izgubljena daljinom
jos uvek trazim put

dubinama ruznih snova
seca me poneki kamen
da tuda sam prosla jednom
ili se vrtim u krug?
ipak svaki san
bezbojan i kao od trnja
jedan je razlog vise
sto jos uvek sam te zedna
i sto nikada necu
stati da osetim dah
svezeg prolecnog vetra
sto cu ici u krug
sve dok ne nadjem te

znam ja pravi put
al ne mogu, al ne smem
sve dok ne umre ta
skamenjena senka
sto me je otela od tebe
pisajuci moj zivot
crnim teskim mastilom
prljajuci mi nebo

sivo je, tako sivo
svako jutro pod kletvom
neke neznatne daljine
a ipak tako velike
jer nisu samo sume
i neke zgrcene staze
ucinile da nema granica
savladao me je strah
i ucinio je mocnom
prejakom za moje suze

iza tvojih usana
krije se sapat
koji bi maglu
pretvorio u more
i sve bi se trave
crne i teske
pretvorile u visoke
smaragdne sume
i pustinja snova
bila bi samo
zrnasce tame
u vrtlogu boja

bila bih ptica
sanjajuci ti oci
letela bih na krilima
tvojih slatkih reci
ostala bi vecnost
samo dvorac zelja
samo za nas dvoje
kad cula bih bar
da tvoja sam
samo tvoja.