[oliver_haddo]

Osho
The Discipline of Transcendence, Knjiga 2, Poglavlje 11

O PROSVETLJENJU

Secam se sudbonosnog dana, 21.marta, 1953. Radio sam tokom mnogih
zivota ? radio sam na sebi, borio se, cinio sve sto moze da se cini - a nista se nije dogadjalo.

Sada razumem zasto se nista nije dogadjalo. Sàm taj napor je bio
prepreka, sàme lestve su sprecavale, sàm nagon za traganjem je bio
prepreka. Ne da covek moze dospeti bez traganja. Traganje je potrebno,
ali onda dodje trenutak kada traganje mora da bude odbaceno. Camac je
potreban da bi se presla reka, ali onda dodje trenutak kada morate da
izadjete iz camca i potpuno zaboravite na njega i napustite ga. Napor
je potreban, bez napora nista nije moguce. A takodje, jedino sa
naporom, nista je moguce.

Upravo pred dvadesetprvi mart 1953, sedam dana ranije, ja sam prestao
da radim na sebi. Dodje trenutak kada vidis svu uzaludnost napora.
Ucinio si sve sto mozes, a nista se ne dogadja. Ucinio si sve sto je
ljudski moguce. Sta drugo onda mozes da ucinis? U cistoj
bespomocnosti, covek odbacuje svako traganje.

I onog dana kada je traganje prestalo, onog dana kad nisam tragao za
nicim, onog dana kad nisam ocekivao da se nesto dogodi, pocelo je da
se dogadja. Podigla se nova energija. To nije dolazilo iz nekog izvora.
To je dolazilo ni iz cega i niotkuda i odasvud. Bilo je u drvecu i u
stenama i nebu i suncu i vazduhu - bilo je svuda. A ja sam tragao tako
mukotrpno, i mislio sam da je to veoma daleko. A bilo je tako blizu i
tako blisko.

Bas zbog toga sto sam neumorno tragao, bio sam postao nesposoban da
vidim blizu. Traganje je uvek za dalekim, traganje je uvek za
udaljenim - a to nije bilo udaljeno. Bio sam postao dalekovid, bio sam
izgubio kratkovidost. Oci su bile postale fokusirane na ono daleko,
horizont, i bile su izgubile kvalitet da vide ono sto je sasvim blizu,
sto te okruzuje.

Onoga dana kada je prestao napor, ja sam takodje stao. Jer ne mozes da
postojis bez napora, i ne mozes da postojis bez zelje, i ne mozes da
zivis bez stremljenja.

Pojava ega, sopstva, nije stvar, to je proces. To nije supstanca koja
sedi tu u tebi, ti to moras da stvaras u svakom trenutku. To je kao
okretanje pedala na biciklu. Ako okreces pedale, on ide sve dalje, ako
ne okreces pedale, on stane. Moze ici malo zbog proslog impulsa, ali
onog trenutka kad prestanes da okreces pedale, zapravo, bicikl pocne
da se zaustavlja. On nema vise energije, nema vise moci da ide bilo
kuda. On ce se srusiti i kolabirati.

Ego postoji zato sto nastavljamo da okrecemo pedale zelje, zato sto
nastavljamo da tezimo da dobijemo nesto, zato sto skacemo ispred samih
sebe. Upravo to je fenomen ega - skok ispred sebe, skok u buducnost,
skok u sutrasnjicu. Skok u ono sto ne postoji stvara ego. Zbog toga
sto potice iz nepostojeceg, on je nalik na fatamorganu. To se sastoji
od zelje i nicega vise. To se sastoji samo od zedji i niceg vise.

Ego nije u sadasnjosti, on je u buducnosti. Ako si u buducnosti, tada
je, cini se, ego vrlo supstancijalan. Ako si u sadasnjosti, ego je
opsena, pocinje da iscezava.

Onog dana kada sam prestao da tragam... i nije ispravno reci da sam ja
prestao da tragam, bolje ce biti da se kaze: onog dana kada je
prestalo traganje. Dopusti da to ponovim: bolji nacim da se to kaze je
da je to dan kada je prestalo traganje. Jer ako ja to zaustavljam,
onda sam ja opet prisutan. Sada to prestajanje postaje moj napor, sada
prestajanje postaje moja zelja, i zelja nastavlja da postoji na jedan
veoma suptilan nacin.

Ti ne mozes prestati da zelis; mozes samo da to razumes. U samom
razumevanju je prestajanje toga. Upamti, niko ne moze da prestane da
zeli, a stvarnost se dogadja samo kada zelja prestane.

Dakle, ovo je dilema. Sta da se radi? Zelja je tu, a prosvetljene
osobe stalno govore da zelja mora da bude zaustavljena, i nastavljaju
odmah zatim govoreci da ne mozes da zaustavis zelju. Pa sta da se
radi? Ostavljas ljude u nedoumici. Oni su u zelji, sigurno. Kazes da
ona mora da bude zaustavljena - u redu. A onda kazes da ne moze da
bude zaustavljena. Sta onda treba da se uradi?

Zelja mora da se razume. Ti je mozes razumeti, mozes samo da vidis
njenu uzaludnost. Potrebna je neposredna percepcija, i potrebno je
neposredno prodiranje. Pogledaj u zelju, samo vidi sta je to, i
videces laznost toga, i videces da to ne postoji. I zelja padne i,
istovremneno, u tebi nesto pada.

Zelja i ego postoje u saradnji, oni koordiniraju. Ego ne moze da
postoji bez zelje, zelja ne moze da postoji bez ega. Zelja je
projektovani ego, ego je introjektovana zelja. Oni su zajedno, dva
aspekta iste pojave.

Onog dana kada je prestalo zeljenje, osetio sam se veoma beznadezno i
bespomocno. Nema nade, jer nema buducnosti. Nema se cemu nadati, jer
se pokazalo da je svako nadanje uzaludno, to ne vodi nikuda. Ides u
krugovima, to nastavlja da se njise pred tobom, to nastavlja da stvara
nove opsene, stalno te poziva: 'Hajde, trci brze, stici ces.' Ali
koliko god ti brzo trcao, nikada ne stizes.

Zbog toga, Buda to zove iluzijom. To je kao horizont koji vidis oko
Zemlje. On se pricinjava, ali ne postoji. Ako krenes, on se stalno
udaljava od tebe. Sto brze trcis on se brze udaljava. Sto sporije
ides, on ce se sporije udaljavati. Ali jedna stvar je sigurna -
rastojanje izmedju tebe i horizonta ostaje apsolutno isto. Cak ni za
jedan jedini pedalj ne mozes smanjiti rastojanje izmedju sebe i
horizonta.

Ne mozes smanjiti rastojanje izmedju sebe i svoje nade. Nada je
horizont. Ti pokusavas da premostis sebe do horizonta, do nade, do
projektovane zelje. Zelja je most, most od sna - jer horizont ne
postoji, ne mozes praviti most ka njemu, mozes samo sanjati o mostu.
Ne mozes biti udruzen sa onim sto ne postoji.

Onog dana kada je zelja prestala, onog dana kada sam pogledao u nju i
shvatio, ona je bila jednostavno uzaludna. Bio sam bespomocan i bez
nade. Ali bas u tom trenutku nesto je pocelo da se desava. Pocelo je
da se desava ono isto na cemu sam kroz mnoge zivote radio, a nije se
desavalo.

U tvojoj beznadeznosti je jedina nada, a u tvojoj bezzeljnosti je
jedino tvoje ispunjenje, a u tvojoj ogromnoj bespomocnosti, odjednom
citavo postojanje pocne da ti pomaze.

Ono ceka. Kad vidi da radis svojevoljno, ono ne smeta. Ono ceka, moze
da ceka beskonacno, jer za njega nema zurbe. Ono je vecnost. Onog
trenutka kada nisi svojevoljan, onog trenutka kad padnes, onog
trenutka kad isceznes, citavo postojanje jurne ka tebi, ulazi u tebe.
I po prvi put stvari pocnu da se desavaju.

Sedam dana sam ziveo u vrlo beznadeznom i bespomocnom stanju, ali u
isto vreme, nesto je iskrslo. Kad kazem beznadezan, ja ne mislim na
ono sto ti podrazumevas pod beznadeznim. Prosto hocu da kazem da nije
bilo nade u meni. Nada je bila odsutna. Ne kazem da sam bio bez nade i
tuzan. Bio sam srecan zapravo, bio sam vrlo smiren, tih i pribran i
usredisten. Bez nade, ali u potpuno novom smislu. Nade nije bilo, pa
kako je moglo biti beznadeznosti? Obe su bile iscezle.

Beznadeznost je bila apsoluutna i potpuna. Nada je bila iscezla i sa
njom njen parnjak, beznadeznost, takodje je bila iscezla. Bilo je to
jedno potpuno novo iskustvo - biti bez nade. To nije bilo negativno
stanje. Moram da koristim reci - ali to nije bilo negativno stanje.
Bilo je apsolutno pozitivno. To nije bilo tek odsustvo, osetilo se
prisustvo. Nesto se prelivalo u meni, mene je prelivalo.

A kada kazem da sam bio bespomocan, ja ne podrazumevam rec u recnickom
smislu. Ja prosto kazem da sam bio bez sebe. To je ono sto mislim kada
kazem bespomocan. Prepoznao sam cinjenicu da me nema, tako ne mogu da
zavism od sebe, tako ne mogu da stojim na svom sopstvenom tlu - nije
bilo tla ispod. Bio sam u ambisu... ambisu bez dna. Ali nije bilo
straha zato sto nije bilo niceg sto bi trebalo zastititi. Nije bilo
straha, jer nije bilo nikoga ko bi bio uplasen.

Tih sedam dana su bili dani ogromne transformacije, totalne
transformacije. A poslednjeg dana, prisustvo jedne totalno nove
energije, novog svetla i novog ushicenja, postalo je tako intenzivno
da je bilo skoro nepodnosljivo - kao da sam eksplodirao, kao da sam
ludeo od blazenstva. Novi narastaj na Zapadu ima pravu rec za to - bio
sam okamenjen, opijen.

Bilo je nemoguce tome dati bilo kakav smisao, sta se desavalo. Bio je
to jedan vrlo ne-smisleni svet - tesko da se shvati, tesko da se stavi
u neke kategorije, tesko, tesko da se koriste reci, jezici,
objasnjenja. Svi sveti spisi su izgledali mrtvi i sve reci koje su
koriscene za ovo iskustvo izgledale su vrlo blede, anemicne. Ovo je
bilo tako zivo. Bilo je kao talas plime blazenstva.

Citav dan je bio cudan, divan, i to je bilo slamajuce iskustvo.
Proslost je iscezavala, kao da nikada nije bila pripadala meni, kao da
sam o njoj negde bio citao, kao da sam bio sanjao o njoj, kao da je to
bila necija tudja prica koju sam cuo i kao da mi je neko pricao.
Oslobadjao sam se proslosti, iskorenjivao sam se iz svoje istorije,
gubio sam svoju autobiografiju. Postajao sam ne-postojanje, ono sto
Buda zove anata. Granice su iscezavale, razlike su iscezavale.