|
Začudila bi se koliko ljudi ipak shvati da postoje granice kad se iza njih stave posljedice.
Ako tako razgovara s tobom, upozoriš ju da prestane, ako nastavi okreneš se i odeš, spustiš slušalicu, što god. Usred npr. obiteljskog rođendana, ok, onda usred obiteljskog rođendana. Pokažeš da to zaista nije prihvatljivo ponašanje.
Ako tako razgovara s njim, zapravo ista stvar, trebaš mu biti podrška.
I tako dok god ne promijeni ponašanje. Ne samo jednom ili dvaput, već zaista dosljedno. Veći broj ipak shvati da neće više tako ići pa se malo smire.
Znam da nije lako, moja majka misli da nas mora sve spašavati, radila mi je scene već par puta otkad sam ostala trudna i rodila, ali mogu ti reći da hlađenje sve kraće traje i ispadi su sve blaži. Povremeno malo izgubi kontrolu, ali sad se dosta smiri kad ju podsjetim. (Zato uopće i razgovaramo, jer nekog napretka ipak ima.) Zaboli me zapravo je li shvatila išta osim tih granica, može si i dalje misliti što hoće, ali mora prilagoditi ponašanje.
|