Quote:
AnyOtherName kaže:
Posve je normalno da osjećaš krivnju, pa čak i sram, nažalost, osjećaj krivnje gotovo da ide "u paketu" s pričama o nasilju. Nisi kriva, i nisi odgovorna, ma koliko si dugo trpjela. Ne znam koja je tvoja priča, ne znam što se sve dogodilo, ali svatko je odgovoran za svoje postupke i uvijek je kriv onaj koji čini nasilje, onaj koji odluči dignuti ruku na drugu osobu.
Žao mi je što si preplavljena svime, nadam se da imaš malo vremena odahnuti. Imaš li neki podršku, nekoga s kim možeš razgovarati?
Ako dobro razumijem, nasilje je trajalo dugo prije nego si se ohrabrila prijaviti. Jeste li u braku, imate li djece? Razmišljaš li o rastavi?
Pretpostavljam da je on sad u istražnom zatvoru? Što ti je rekla policija?
Imaš li kamo otići, roditelje, braću, sestre, nekome kod koga bi mogla ostati neko vrijeme, dok ne prođe šok i najveći strah? Znaš li možda ima li u tvojoj blizini nekakvo sklonište za žrtve obiteljskog nasilja?
Ne moraš odgovarati na ova pitanja, ali možda bi bilo dobro da razmisliš o njima, za ubuduće.
Najveći korak si prevalila, žao mi je što si se našla u toj situaciji, ali stvarno mi je drago što si skupila snage da tome staneš na kraj. |
Stalno sam mislila, da mozda nisam rekla ovo ili učinila ono, mozda se ne bi dogodilo. Iako i kada sam se makla i sutila opet je bilo isto.
Imam obitelj, ali ne zelim ih petljati, daleko su. Došli bi tu, bilo bi mi još teze. Znam da bi me podrzali ali ne zelim ispasti slaba.
U braku sam, imamo djecu, trpim od pocetka, dobrih 15ak godina. Ali više nisam mogla.
Bilo je tu svega, samaranja, bacanja u zid, saka, optuzbi, vrijeđanja.
Zbunjena sam, emocije su mi kaos. Ali rekla sam dosta, bez obzira na sve.