Moji dugi prsti ne žele upisati to jebeno kaj. Zašto i bi, ja sam što/šta, time obilježavam zamjenicu za neživo. I volim svoj faks iako većina ne shvaća što ja tu radim. Ali neka, bitna sam sama sebi. Ova rečenica je laž. Ali je bitno da tu stoji. Neka. Čini se i ovaj uvod dulji. Da, faks, tu sam, i radim ono što volim; puno čitam, puno pričam, a što je bitnije od toga. I znam puno kajkavaca. I volim te svoje jebene kaj-kaj ljude.
Voljela bih da da nikad nisam otišla na to jebno natjecanje u 8. osnovnom. Zašto svaka osoba s dugim nogama mora skakati vis? Pa morala je. Morala sam. Jadno, možda da nije bilo toga dana ja ne bih danas visila na ovom podforumu i možda ne bih prebirala po nekim starim stvarima. Zašto sam nakon te greške u skoku opet skočila na grešku? Ići svjesno učiti kako presvući krevet? S koje strane i kojom rukom prvo krenuti? Omg, debil sam. Jbga. I to me putovanje dovelo da znanja koja mi nikad nisu bila potrebna. U pičku. Svi su govorili ne radi to, ali sam morala. Zašto lako, kad može teže? Zašto trijezno, kad može pijano? O, pa jednom se živi mladost. Da, da.. jednom.
Volim te Slavonijo, želim tu ostati, ali mi ti daješ nogu. Hvala Slavoniji. Volim te brdovita Rijeko. Volim to more. I volim tu kišu. Daj mi je više. Ono jučer je bilo jadno. Prejadno. Možeš ti bolje. Želim te.
Tebe ne želim. I ne znam zašto iznova dolaziš kad nema smisla. Ali one dane ne dajem.
Sad sam tu. Ponovo na početku priče. Radim ono što volim i želim. Pišem ovo i kenjam. Kaj bi mijenjala? Ma ništa. Kaj da mijenjam suze isplakane nad dnevnikom? Kaj da mijenjam one mamurluke? Kaj da mijenjam ovaj sad grč u želucu?
Ma ne dam. Ovo je život. Želim sve. I grč. I plač. I vrh. I dno. I opet dno. Neka. Želim ovo. Dobila sam. A kaj ću.
