Oprosti?
Moglo bi bit da je lakše umrit,
Nego judima reć: OPROSTI...
- Gibonni: "Oprosti"
Danas sam popizdio i otišao van, zapalio cigaretu u parku i na onoj hladnoći dao si razmišljati. U zadnje vrijeme moja veza se pretvorila u svadje, obostrane nervoze i besmislena prezvakavanja stvari koje se vec odavno znaju. Popzidio sam dva puta prosli tjedan, zapravo bez razloga, ruzno se ponio prema njoj... doduse ona nije bila nista bolja... ali... jednu stvar mi je gadnu udarila u glavu... da, ne mogu podnijeti da nisam u pravu, moram, makar umro dokazati da je tako... takav stvarno i jesam... u zadnje vrijeme sam takav neugodan i sa ljudima oko sebe, ljudima koje nazivam svojim prijateljima, a o sestri i da ne govorim. Jednostavno neki popizditis ili nije?
I sad se pitam, koliko bi me zapravo koštalo da jednom ne budem u pravu, koliko bi me zapravo koštalo to jedno malo: "Oprosti, u krivu sam..." Koliko li se samo ružnih stvari kretalo po mojoj glavi od toga da je ostavim do toga da je prevarim ili jednostavno joj se ne javljam. Stvari koje sam ne mogu podnijeti, odjednom su se učinile izlazom. Povrijediti je! Ja NISAM mogao biti KRIV, ona je u KRIVA!!! Koja zabluda, koja iskrivljena perspektiva.
Naravno. Oboje smo krivi, u vezi nema jednostrane krivnje. Ali zašto je ponos toliko jak? Zašto, kad znamo da je ljude koje volimo najlakše povrijediti, zašto im je toliko teško priznati da smo u krivu i ispričati se? Zašto je taj korak toliko težak?
|