[Robert Roklicer]

BOŽIĆ, RAMAZAN I BUDA LABUDOVA

U vrijeme mira ratnik napada sam sebe.
Nietsche
Šampo se drogirao otkad zna za sebe, snobovi su i dalje bili samo snobovi, a vrijeme je letjelo u pičku lijepe materine. Odavno sam prešao tridesetu i pun mi je ***** bio podstanarstva, posla, bivših i sadašnjih žena, djece, jebenog auta, smrada... Živio sam od pisanja, uglavnom loše. Šampo je govorio da mi je takav habitus, ma šta god to značilo. Volio je isticati da smo mi posljednji luzeri na ovom svijetu, posvemašno se svrstavajući u nepopularne gubitaše, marginalce, izrode, nihiliste, kretene, autsajdere i smradove. Bio je književni kritičar i objavio je dvije knjige osvrta na postmodernističku prozu. Da nije znao tako kvalitetno srati, ja bih ga ubio. Ovako je umro od predoziranja u mom veceu. Murja mi je htjela natovariti dilanje, ali nije išlo. Shvatili su da sam dosta lud i bez droge. Šampa su iznijeli u nekakvoj crnoj vreći, a moja žena, koja ga inače uopće nije podnosila, gotovo se ugušila od suza i naricanja. Rekla je, kad čovjek umre treba ga žaliti, ma kakav on bio za života. Nisam je shvatio, ko i prije što je nisam shvaćao. Klinci su bili u školi, a ja sam jedini žalio što propuštaju ovako dobru predstavu. Umalo sam se upišao. Inspektori su snimali moju zahodsku školjku ko da je jebena Pamela Anderson. Jedan od murjaka je zaključio da tvrdo serem, jer je školjka bila popucala u podnožju. Nisam mu zamjerio; da je pametniji ne bi bio policajac. Kada su otišli, svratio sam u omiljenu birtiju na konjak. Ubrzo sam zaboravio Šampa i špricu od koje je riknuo.
Šampo je umro pred sam Božić. Nisam vjernik, jebi ga, ali me ljutilo što je Šampo riknuo baš pred praznike u mom zahodu. Dobro je rekla moja žena da me ne poštuje. Inače ne bi srao u mom veceu. Mogao se, recimo, posrati i na nekom drugom mjestu, a ne da meni zasere Božić. Shvatio sam da je dobro što nikome nisam kupio dar. Tko zna koliko će ih još umrijeti do Božića.
U birtiji sam naletio na Hassa. Hass je musliman i nema pojma što su božićni praznici. Čestitao sam mu Ramazan, a on je naručio dva dupla konjaka.
- A šta je s muslimanskim postom?, pitao sam ga.
- Jebeš ga, grijeh dolazi iz usta a ne u usta., rekao je.
- Zašto si onda obrezao *****?, zanimalo me.
- Nisam ja, nego neki mesar iz sela. Preko dana je radio u mesnici, a uvečer je u fušu rezao kurčiće. Taj je poskido kožica da je bez pol frke mog'o sašiti kolekciju kaputa za jesen & zimu., uzdahnuo je zavidno.
Konobarica je donijela dva dupljaka i mi smo nazdravili. Zatim je Hass stao čeprkati po svojoj torbi, od koje se ne odvaja već desetak godina. Ja sam u međuvremenu naručio još jednu rundu.
- A ti opet piješ., rekao je Hass ne vadeći glavu iz torbe.
- Ma kakvi.
- Samo se zajebavaj, znaš dobro šta je bilo prošli put.
Hass je mislio na ono kada sam umalo zviznuo od cuge i da nije bilo svih onih aparata, cjevčica, infuzija i jedne medicinske sestre koja mi je obečala fuk ako ozdravim, vjerojatno bih se danas hladio na gradskom groblju.
- Znaš da je umro Šampo?, rekao sam da popunim prazninu.
- Koji Šampo?
- Šampo, jebo mu ti *****, onaj narkić.
- Evo, našo sam., rekao je vadeći glavu i neke papire iz torbe. Nastavio je pružajući mi jedan letak: - A onaj narkić!? Šta je riknuo? Nek' je, ionako si govorio da ćeš ga ubiti.
- E jebiga.
Na letku je pisalo da promoviram knjigu poezije. Pisalo je:
„Gost književne tribine... Poeziju čita...Glavnu riječ i osvrt vodi Miroslav Šambić – Šampo.“
Dakle, Šampo vodi glavnu riječ, pomislih. Okrenio sam se gnjevno prema Hassu.
- Šampo je umro u mom veceu, debilu jedan!!!
Ma ko mu jebe *****. To nije razlog da si mi ne popijemo još jednu., rekao je i galantno pozvao konobaricu.