Moja mama je imala taj divljački pristup razgovoru s nama. Znala nas je svakakvim pogrdnim imenima zvati (krava, kopile, kobila, kučka...). I kad god bi se ohladila ako joj se to slučajno spomenulo, ona bi se strašno naljutila; da svi svašta kažu kad su ljuti, da se ona toliko žrtvuje za nas i svega odriče a mi joj se usudimo prigovoriti... I na kraju smo se još morali ispričavati što smo to spomenuli.
Neke počne frkati u trbuhu kad idu na razgovor sa šefom ili na ispit, a meni je mučno i potjer ne doslovno na WC kad znam da trebam ići kod svojih. Jer, sad kad smo se i sestra i ja odselile, mama se ponaša kao da smo joj neke frendice došle u posjet i prenemaže se. I muka mi je od toga. I imam užasnu grižnju savjesti što imam takav stav prema vlastitoj majci...
Može ona pričati što god hoće, ali i mene i sestru su ti njeni ispadi užasno vrijeđali, i te neke milozvučne nadimke joj nikad nećemo zaboraviti.
Ja sam naslijedila, nažalost, maminu eksplozivnu narav, ali se obuzdavam maksimalno pred djetetom. I koliko god da sam na nekog bila ljuta, bio odrastao ili dijete, pogrdnim nazivima nikog nisam nazvala. Vjerojatno pretjerujem, ali ja nikad za osobu ne koristim nazive "debela" i "ružna". To sam pak trpila od suučenika u osnovnoj školi.