Kao što Magic reče, bitno im je ponuditi i nešto drugo.
Evo moj klinac, kako sam u naftaškoj branši, mudruje li mudruje o nafti i plinu, čita časopis Nafta, ima platformu Ivana1 kao poster na zidu, zna frakcije naftne destilacija...jebiga, slušao me dok sam učila
I kaj sad, da mu velim: odi sine čitaj Mikija dok mama ovo završi?
Ma čita on i Mikija, naravno, ali eto, čita i moju stručnu literaturu, zanima ga, pita......
Tražimo po enciklopediji ak nešto ne znamo, zivkamo po okolo.
Svijet ide naprijed, naša djeca sa njime. Bitno je ovdije, čini mi se, ponuditi im i onu drugu, zezantsku, bezbrižnu stranu tipa: zajedničko klizanje, sanjkanje, pentranje na drvo, izleti u prirodu, monopoly..
Ma koje dijete će (dob 9 godina) rađe igrati igricu na kompu nego čitati sa mamom Harija Potera???? I to još ak se totalka uživimo, napravimo od toga sešn prije spavanja ili u mračna popodneva dok vani cmolji kiša?
Eto, i moj klinac ima komp, i naravno da mrdulji po njemu uzduž i poprek, pržim igrice, instalira, deinstalira, ma sav se ufura. Ali kad mu kažem: ajmo bicevima okolonaokolo kvarta, sve ostavlja. Istinabog, ak mu kažem: gasi, moraš pisati zadaću, uopće me ne primjećuje, ne čuje, ne doživljava
Daklem, svaki klinac ima svoj mot, svaki roditelj ima svoj mot, a svrha svega je napredak, a ne nazadak, i to u svakom smislu njihova odrastanja.