|
Također kada sam se udavala jako se gledalo na moga brata, a svaki puta kada sam mužu pokušala objasniti neke detalje mi je govorio : pa oni su na mene i tako su krasni (djeca)
jednostavno nije nikada čuo priču do kraja i što sam starija bolje da nije jer mi se čini da ne bi ništa shvatio i onako bih za sve ja bila kriva.
Moj muž je pametan za nas oboje , tako on misli, a ja Ustvari nije htio čuti priču. ma nije ga ni zanimala. A kada sam tjekom godina vidjela da genetskih bolesti ima ko u priči i da nitko nije cjepljen malo sam se smirila. Bila sam napeta svaku trudnoću, svaku godinu, svaki mjesec, svaki dan. U svkaoj bolesti sam tražćila simptome.
|