Mene je jako iznenadilo kad mi je nedavno frendica iz osnovne rekla da sam ja u osnovnoj imala svu brendiranu robu. Ja sam u čudu zastala (fkt jesam imala), jer nikad nisam doživljavala da je to neki big dil. Više je ruganje išlo ako je netko imao nešto ružno (nama djeci ružno).
Imala sam tu sreću (nesreću?) da je moja mater jako polagala na devizu "brendirano i skupo je kvalitetno" i tako sam ja prošla ratne 90-e kao školarka u brendiranoj robi.
Životno sam jako lijena za neke jednostavne odabire (di ćemo jesti, što ćemo jesti, što ću obući), pa mi je bilo okk da mi mama kupuje odjeću debelo u srednjoj školi
I to je sve bilo brendirano.
Bi li čovjek očekivao sad da sam od glave u pete u brendiranoj obleci? Možda. A ja škrta dati više od 80kn za majicu
Lidlići mi se čini kao kovanica neke sitne duše koja nema što pametnije raditi u životu nego igrati se inspektora i detektirati oklen je majica.
I puno me više smeta (kao nemajku i nezaitneresiranu partiju) dugogodišnji trend oblačenja djece u obleku kao da su odrasle osobe (čini mi se da je Zara prva to isfurala). Volim kad su djeca šareno i šašavo odjevena, da ti oko krvari od boja
