[ZubaTruba]

Evo meni je jasno šta je Kajperinja htjela reći. Ja imam "predobro" dijete i da, žao mi je što je "predobar". Naravno, ne žalim se javno jer bi ljudi mislili da nisam normalna.
Žao mi je što nikada nije pao i zgulio koljeno, nikada nije imao šljivu na oku, nikada mi nije išarao zid, nikada se nije ošišao ili, ne znam, izrezao zavjese škaricama za papir, nikada nije pobjegao u parkiću, nikada nije u trgovini dramio ako ja kažem da nešto nećemo kupiti, nikada mi nije rekao "glupa si i mrzim te", jednom mu kažeš kako nešto treba biti i tako će biti uvijek, bez greške i iznimke.
On nema tantrume, ali dovoljno je da mu kažem da se ponaša ružno i da sam jako ljuta, on odmah pada u depresiju. Plače, grli me i kroz suze moli "mama oprosti mi". Ako malo više povisim ton samo se ukopa na mjestu, kao kip, pa nakon par minuta pukne, nekontrolirano plače i u krajnjoj fazi se poče tresti. Prepoznajem ogromnu, pretešku, neizdrživu samokritiku i grižnju savjesti koju tada osjeća.
Većina druge djece bi u toj situaciji rekli "ma ti se ružno ponašaš, mrzim te i nisi mi više mama", okrenuli bi se i otišli. I za 5 minuta se toga više ne bi sjećali. On, naprotiv, se sjeća takvih scena mjesecima i ponavlja "znaš, ja sam braci bacio kamenčić u oko pa je tata vikao, to se ne smije, neću više" ili "ja sam bio zločest kada nisam htio oprati zube, oprosti mama".
Mislim da je tako osjetljiv samo na mene i tatu, pa hajde, dobro je, jer da svih tako doživljava onda bismo zaista imali problem.
Znam da je logična pretpostavka ta da ga mi ubijamo u pojam, da ga kritiziramo, da ga ne podržavamo. Ali zaista nije tako. Za sve lijepo što napravi ga hvalimo, ohrabrujemo, podržavamo, a ono loše mirno i pažljivo objasnimo da nije i zašto nije dobro. Dobili smo to da i on nas uvažava, hvali, zahvaljuje... "mama, mislim da mi ne treba kinder kad kući već imam jedan", "mama hvala ti što si mi kupila dukatino", "mama ti se jako lijepo ponašaš".... Kad nas netko gleda sa strane sigurno misli "koji frikovi".
Moje dijete je definitivno drugačije od većine, od prosjeka. I definitivno mi je teže nego onim roditeljima čija su djeca u drugoj krajnosti. Jer mene je užasno strah što će biti s njim kad dođe u sredinu gdje ljudi neće hodati po jajima i pomno birati riječi koje mu se smiju uputiti.

A kada je taj netko napisao da je dijete bez tantruma nenormalno, i ja se slažem. Mislim da se mislilo na dijete koje ne pokazuje svoju volju, ne pokazuje nikakav otpor, ljutnju, neslaganje, odnosno koje nema interakciju s okolinom. Samo što se u tom kontekstu pod tantrumom nije smatralo isključivo bacanje na pod i lupanje šakama, nego možda i ovo kako moj sin reagira, tiha patnja i jad zbog neslaganja onoga što želi i onoga što dobiva. Kratkoročno sam sretna kad mirno obavimo šoping s nula komada slatkiša i igračaka, a dugoročno bih bila puno mirnija da jednom ostavim 100 kuna za neku glupost jer nisam mogla na kraj s njim.