[oliver_haddo]

To je ono sto mislim kada kazem ponovo i ponovo 'plutaj sa rekom,
nemoj gurati reku.' Bio sam opusten, bio sam relaksiran. Mene nije
bilo. TO je bilo prisutno, nazovi to bogom - bog je bio prisutan.

Hteo bih da to nazovem TO, jer bog je previse ljudska rec, pa je
postala previse prljava od prevelike upotrebe, zagadilo je rako mnogo
ljudi. Hriscani, hindusi, muhamedanci, svestenici i politicari - svi
oni su iskvarili lepotu te reci. Zato mi dopusti da to nazovem TO. TO
je bilo prisutno, a ja sam samo bio nosen... NOSEN TALASOM PLIME.

Onog trenutka kad sam usao u bastu, sve je postalo osvetljeno, bilo je
to po citavom tom mestu - blagoslov, blagoslovljenost. Mogao sam da
vidim drvece po prvi put - njihovo zelenilo, njihov zivot, sam njihov
sok koji tece. Cela basta je spavala. Drvece je spavalo. Ali ja sam
mogao da vidim celu bastu zivu, cak i sitni listovi trave su bili tako
lepi.

Pogledao sam okolo. Jedno drvo je ilo neizmerno svetlo - drvo
molsrija. Ono me je privuklo, vuklo me je ka sebi. Ja ga nisam bio
odabrao, sam bog ga je odabrao. Otisao sam do drveta, seo sam ispod
drveta. Kada sam seo tamo, stvari su pocele da se smiruju. Citav
univerzum je postao blagoslov.

Tesko je reci koliko dugo sam bio u tom stanju. Kada sam se vratio
kuci, bilo je cetiri sata ujutru, pa mora da sam bio prema vremenu na
satu najmanje trui sata - ali to je bila beskonacnost. To nije imalo
nikakve veze sa vremenom na satu. To je bilo bezvremeno.

Ta tri sata su postali citava vecnost, beskrajna vecnost. Vremena nije
bilo, proticanja vremena nije bilo; bila je to devicanska stvarnost -
neiskvarena, nedodirljiva, nemerljiva.

I toga dana se dogodilo nesto sto se nastavilo - ne kao kontinuitet -
ali se jos uvek nastavljalo kao neka podstruja. Ne kao permanentnost -
svakog trenutka to se dogadjalo ponovo i ponovo. Cudo je bilo svakog
trenutka.

Te noci... i od te noci ja uopste nisam bio u telu. Ja lebdim oko
njega, postao sam neizmerno mocan i istovremeno i vrlo slab. Psotao
sam vrlo snazan, ali ta snaga nije snaga Muhameda Alija. Ta snaga nije
snaga stene, ta snaga je snaga ruzinog cveta - tako krhkog u svojoj
snazi... tako slab, tako osetljiv, tako delikatan.

Stena ce postojati, cvet moze nestati svakog trenutka, no ipak, cvet
je jaci od stene, zato sto je zivlji. Ili, snaga kapi rose, na vlati
trave koja samo bilsta na jutarnjem suncu - tako lepa, tako mila, a
ipak moze da sklizne svakog trenutka. Tako neuporediva u svojoj
milosti, ali moze doci mali povetarac i kap rose moze skliznuti i
izgubiti se zauvek.

Prosvetljeni imaju snagu koja nije ovozemaljka. Njihova snaga je
potpuno od ljubavi... Kao ruzin cvet ili kap rose. Njihova snaga je
vrlo krhka, ranjiva. Njihova snaga je snaga zivota, a ne smrti.
Njihova moc nije od onoga sto ubija; njihova moc je od onoga sto
stvara. Njihova moc nije od nasilja, agresije; njihova moc je moc
milosti.

Ali nikada vise nisam bio u telu, samo lebdim oko tela. I zbog toga
kazem da je to bilo ogromno cudo. Svakog trenutka sam iznenadjen sto
sam jos uvek ovde. Ne treba da budem ovde. Trebalo je da odem svakog
ttrenutka, jos uvek sam ovde. Svakog jutra otvorim oci i kazem:
'Dakle, opet sam tu?' Jer skoro se cini nemogucim. Cudo je bilo
kontinuitet.

Bas pre neki dan neko je postavio pitanje - 'Osho, postajes tako krhak
i delikatan i tako osetljiv na mirise ulja za kosu i sampona da se
cini da necemo moci da te vidimo ako svi ne ocelavimo.' Uzgred, nema
niceg rdjavog u celavosti - celavo je lepo. Bas kao sto 'je crno lepo',
tako 'je celavo lepo.' Ali to je istina pa moras da budes pazljiv u
vezi s tim.

Ja sam lomljiv, delikatan i osetljiv. To je moja snaga. Ako bacis
kamen na cvet, kamenu se nece nista desiti, cvet ce nestati. Ali ipak
ne mozes reci da je kamen mocniji od cveta. Cvet ce nestati zato sto
je cvet bio ziv. A kamen - njemu se nisra nece desiti zato sto je on
mrtav. Cvet ce nestati zato sto cvet nema snagu da unistava. Cvet ce
prosto nestati i ustupii mesto kamenu. Kamen ima moc da unisti jer
kamen je mrtav.

Upamti, od toga dana ja stvarno uopste nisam bio u telu; samo neka
delikatna nit me povezuje sa telom. I stalno sam iznenadjen da celina
nekako hoce da budem ovde, jer ja vise nisam ovde svojom sopstvenom
snagom, nisam vise ovde po svojoj volji. Mora biti da me celina
zadrzava ovde, da mi dopusta da se jos malo zadrzim na ovoj obali.
Mozda celina zeli da podeli nesto sa tobom kroz mene.

Od tog dana svet je nestvaran. Otkriven je jos jedan svet. Kada kazem
da je svet nestvaran ne mislim da je nestvarno ovo drvece. Ovo drvece
je apsolutno stvarno - ali nacin kako vidis ovo drvece je nestvaran.
Ovo drvece je stvarno samo po sebi - ono postoji u Bogu, ono postoji u
apsolutnoj stvarnosti - ali onako kako ga ti vidis, ti ga uopste ne
vidis; ti vidis nesto drugo, fatamorganu.

Ti stvaras svoj sopstveni san oko sebe i ako se ne probudis,
nastavices da sanjas. Svet je nestvaran jer je svet koji poznajes svet
tvojih snova. Kada snovi otpadnu i ti se prosto sretnes sa svetom koji
postoji, tada stvarnim svetom.

Ne postoje dve stvari, bog i svet. Bog je svet, ako imas oci, bistre
oci, bez ikakvih snova, bez prasine snova, bez izmaglice sna; ako imas
bistre oci, jasnocu, perceptivnost, samo Bog postojio.

Onda, Bog je negde zeleno drvo, a ngde drugo, bog je sjajna zvezda, a
negde drugo, bog je ptica kukavica, a negde drugo, bog je cvet, a
negde drugo, dete, a negde drugo, reka - onda samo Bog jeste. Onog
trenutka kada pocnes da gledas, samo Bog jeste.

Ali upravo sada, sta god visis nije istina, to je projektovana laz. To
je znacenje fatamorgane. Cim vidis, cak i na jedan jedini tren, ako
mozes da vidis, ako mozes sebi da dopustis da vidis, ustanovices kako
je svuda prisutan ogroman blagoslov, svuda - u oblacima, na suncu, na
zemlji.

Ovo je divan svet. Ali ja ne govorim o tvom svetu, ja govorim o svom
svetu. Tvoj svet je jako ruzan, tvoj svet je tvoj svet koga je
stvoprilo sopstvo, tvoj svet je projektovani svet. Ti koristis stvarni
svet kao ekran i na njega projektujes svoje sopstvene ideje.

Kada kazem svet je stvaran, svet je neizmerno lep, svet je svetao sa
beskonacnoscu, svet je svetlost i ushicenje, to je slavlje, mislim na
svoj svet - ili na tvoj svet, ako odbacis svoje snove.

Kada odbacis svoje snove, vidis isti svet kako ga je svaki buda uvek
video. Kada sanjas, sanjas privatno. Da li si to opazio? - da su snovi
privatni. Ne mozes ih podeliti cak ni sa svojom voljenom osobom. Ne
mozes pozvati svoju suprugu u svoj san - ili svog muza, ili svog
prijatelja. Ne mozes reci: ' Dodji, sada, molim te, veceras u moj san.
Voleo bih da gledamo san zajedno.' To nije moguce. San je privatna
stvar, zbog toga je on iluzoran, on nema objektivnu stvarnost.

Bog je nesto univerzalno. Cim izadjes iz svojih privatnih snova, to je
tu. Uvek je bilo tu. Cim su ti oci bistre, iznenadna osvetljenost -
odjednom si preplavlejn lepotom, velicanstvenoscu i miloscu. To je
cilj, to je sudbina.

Dopusti mi da ponovim. Bez napora, nikada neces to postici, sa naporom
to niko nikada nije postigao. Trebace ti veliki napor, i samo tada
dodje trenutak kada napor postane uzaludan. Ali on postane uzaludan
samo kada si dosao do samog njegovog vrhunca, nikada pre toga. Kada si
dosao do samog vrhunca svog napora - sve sto mozes da ucinis ti si
ucinio - tada, odjednom nema potrebe da se cini bilo sta vise. Odbacis
napor.

Ali niko ga ne moze odbaciti na sredini, on se moze odbaciti samo na
samom kraju. Zato, idi do same krajnosti, ako zelis da to odbacis.
Otuda ja stalno insisitiram: cini koliko god mozes napora, ulozi u
njega celokupnu svoju energiju i totalno srce, tako da jednog dana
mozes videti - sada me napor nece odvesti nikuda. I toga dana neces
biti ti onaj koji ce odbaciti napor, on pada sam od sebe. A kada on
padne sam od sebe, dogadja se meditacija.

Meditacija nije rezultat tvojih napora, meditacija je dogadjanje.

Kada tvoji napori otpadnu, odjednom meditacija je tu... Njen
blagoslov, njena blagoslovenost, njena slava. Ona je tu kao
prisustvo... svetlost, okruzuje tebe i okruzuje sve. To ispunjava
citavu Zemlju i citavo nebo.

Ta meditacija ne moze biti stvorena ljudskim naporom. Ljudski napor je
suvise ogranicen. Ta blagoslovenost je tako beskrajna. Ne mozes time
MANIPULISATI. To se moze dogoditi samo kada si u ogromnoj predanosti.
Kada tebe nema, samo tada se to moze dogoditi. Kada si ne-sopstvo -
bez zelje, ne ides nikuda - kada si samo ovdesada, ne cinis nista
posebno, samo postojis, to se desi. I to dolazi u talasima i ti talasi
postanu kao plima. To dolazi kao oluja, i odnosi vas u jednu potpuno
novu realnost.

Ali najpre moras da ucinis sve sto mozes, a onda moras da naucis ne-
cinjenje. Cinjenje ne-cinjenja je najvece cinjenje, a napor
nenapornosti je najveci napor.