[cestar]

mravac8 kaže:

Teško da je Fromm nešto tako spomenuo. Naravno, ne mogu sada pročitati sve što je on napisao i što je zabilježeno da je spomenuo i dokazati ovu svoju tvrdnju, ali Fromm je previše ozbiljan pisac i intelektualac da bi takvo što lupio. A dovoljno je i samo površno poznavanje srednjovjekovne povijesti da se zna da u Srednjem vijeku sigurno nije bilo više individualizma nego danas. Naravno, oni koji svoje *znanje* temelje na holivudskim filmovima tipa Robin Hood ili Kralj Artur mogu mislili da je Srednji vijek divno doba herojstva, slobode, velikih boraca za pravdu ......

Fromma treba čitati a ne treba čitati ono što je netko rekao da je Fromm napisao.

Ako lupa Fromm, lupam i ja...

https://www.scribd.com/doc/31411430/...tvo-Od-Slobode

Erich Fromm - Bekstvo od slobode

Preveli Slobodan Đorđević, Aleksandar I. Spasić

Uredili Zeljko Falout i Gvozden Flego, Zagreb 1984

III Sloboda u doba reformacije

1. SREDNJOVEKOVNO NASLEĐE I RENESANSA

Predstava o srednjem veku dvostruko je izopačavana. Moderni racionalizam posmatrao je srednji vek kao suštinski mračno razdoblje. On je ukazivao na opšti nedostatak lične slobode,na eksploataciju masa od nekolicine ljudi, na skučenost zbog koje su seljaci iz bliske okoline — a da i ne govorimo o ljudima iz drugih zemalja — bili za gradskog stanovnika opasni i sumnjivi tuđinci, i na sujevernost i neznanje tog doba. S druge strane, većinom reakcionarni filozofi, ali ponekad i progresivni kritičari modernog kapitalizma idealizovali su srednji vek. Oni su ukazivali na osećanje solidarnosti, na podređenost ekonomskih potreba ljudskima, na neposrednost i konkretnost ljudskih odnosa,na nadnacionalno načelo katoličke crkve, na osećanje bezbednosti koje je odlikovalo srednjovekovnog čoveka. Obe predstave su tačne; obe su pogrešne ako imamo u vidu jednu od njih a ne vidimo drugu.


Ono što odlikuje srednjovekovno društvo od modernog jeste nedostatak slobode pojedinca. Svako je u ranijem razdoblju bio prikovan za svoju ulogu u društvenom poretku. Čovek je imao malo izgleda da, u društvenom pogledu, prelazi iz jedne klase u drugu; teško da je bio u stanju da, čak i u geografskom pogledu, prelazi iz jednog grada u drugi ili iz jedne zemlje udrugu. On je gotovo uvek morao da ostane tamo gde je rođen. Često nije bio slobodan čak ni da se odeva po volji niti da jede šta je hteo. Zanatlija je morao da prodaje po određenoj ceni, a seljak na određenom mestu, na gradskoj pijaci, članu gilde bilo je zabranjeno da otkrije ma koju tehničku tajnu proizvodnje onome ko nije član njegove gilde, i on je bio primoran da članovima svoje gilde dopusti da učestvuju u svakoj povoljnoj kupovini sirovina. Ličnim, ekonomskim i društvenim životom vladala su pravila i obaveze, kojih praktično nijedna oblast delatnosti nije bila pošteđena. Ali mada čovek nije bio slobodan u modernom smislu, on nije bio usamljen i izdvojen. Posedujući određeno, nepromenljivo ineosporno mesto u društvenom svetu od trenutka svog rođenja,čovek je bio ukorenjen u jednoj strukturalizovanoj celini, i tako je život imao značenje u kome nije bilo mesta, a ni razloga,za sumnju. Čovek se poistovećivao sa svojom ulogom u društvu;
on je bio seljak, zanatlija, vitez, a ne pojedinac koji se slučajno bavio ovim ili onim poslom. Društveni poredak zamišljao se kao prirodni poredak, a čovek je, budući njegov određeni deo, osećao da je bezbedan i da nečemu pripada. Bilo je relativno malo konkurencije, čovek se rađao za izvestan ekonomski položaj koji je obezbeđivao prihod određen tradicijom, baš kao što je sobom nosio ekonomske obaveze prema onima koji su bili viši po društvenoj hijerarhiji. Ali u okviru granica svoje društvene oblasti, pojedinac je u svom radu i u svom emocionalnom životu stvarno uživao veću slobodu za istraživanje ličnog ja. Mada nije bilo individualizma u modernom smislu neograničenog izboraizmeđu mnogih mogućnih načina življenja (slobode izbora koja je uglavnom apstraktna), bilo je mnogo konkretnog individualizma u stvarnom životu.


Bilo je mnogo patnje i bola, ali je tu bila crkva, koja je tu patnju činila snošljivijom objašnjavajući je kao posledicu Adamova greha i pojedinačnih grehova svakog čoveka. Mada je crkva podsticala osećanje krivice, ona je takođe uveravala pojedinca da ona bezuslovno voli svu svoju decu i pokazivala put kojim je čovek mogao doći do ubeđenja da mu je bog oprostio i da ga voli. Odnos prema bogu bio je više odnos poverenja i ljubavi no sumnje i straha. Baš kao što su seljak i građanin retko prelazili granice malog geografskog područja na kojem su živeli, tako je i svemir bio ograničen i lako shvatljiv. Zemlja i čovek behu njegovo središte, raj ili pakao behu mesta budućeg života, a u svim čovekovim postupcima, od rođenja do smrti,očitovala se njihova uzajamna uzročna povezanost. Mada je društvo bilo na taj način strukturalizovano i mada je čoveku pružalo bezbednost, ono ga je držalo u ropstvu. Takvo ropstvo razlikovalo se od onog koje su autoritarizam i tlačenja ustanovili u potonjim vekovima. Srednjovekovno društvo nije pojedincu oduzimalo slobodu, zato što »pojedinac« još nije ni postojao, čovek je još bio vezan za svet primarnim sponama. On je o sebi mislio kao o pojedincu samo na osnovu svoje društvene uloge (koja je tada bila i prirodna). On ni o drugim ljudima nije mislio kao o pojedincima. Seljak koji je došao u grad bio je tuđinac, a čak su i građani iz različitih društvenih grupasmatrali jedni druge tuđincima. Čovekova svest o ličnom ja, o drugima i uopšte o svetu kao posebnim bićima još se nije potpuno razvila.

Dakle, Fromm razlikuje tzv. apstraktni individualizam koji se postepeno razvijao od Renesanse, naspram konkretnog, nisu ovdje bitni Robin Hood ili kralj Arthur... i najniži kmet mogao je biti poznat u svojoj sredini kao "oriđinale", nije Srednji vijek bio toliko mračan i ozbiljan koliko su uvjeravali mnogi liberali kasnije... što ne znači da nisu bile uobičajene mnoge patnje, današnjem čovjeku nezamislive.

U ovoj knjizi mogu se naći interesantni opisi...

Johan Huizinga (Groningen, 7. prosinca 1872. - De Steeg, 1. veljače 1945.), nizozemski povjesničar umjetnosti.

Autor je knjige "Jesen srednjega vijeka" u kojoj razmatra svakodnevicu srednjovjekovnog čovjeka, osobito njegov prikaz u likovnoj umjetnosti i književnosti.