[Nemruth Dagi]

Spas u vidu policijskog auta mirno klizi velikim i šarenim parkiralištem. Alarm u meni pali lampicu, potrčim za njime kao zec ali me proklete cipele za koje nikome neću reći koliko sam platila, zaustave bolom.

Vjetar mi odnese kišobran, kolica mi švindlaju pretovarena hranom, a maskara popusti pred naletom znoja i kiše.
Kao stravični lik iz fima "Maska" sitnim bodom trčim po parkingu. Policajac me konačno snima i zaustavlja patrolni auto, kiša pada...

"Što je gospođo???", upita me lijeno iz auta i nastavlja, "što se dogodilo?"

I ja mu ispričam da mi nema auta....skidam sve po spisku.....bijes me posve obuzeo.
Policajac lakonski odgovara prijavite krađu...jeste li osigurani....postavlja pitanja.....skupljaju se znatiželjnici...moje nojevo meso se otapa na kiši....cipele stišću.

Policajac lamentira a ništa ne čini. Dobivam napadaje adrenalina.
Znate li vi načelnika Matića...pitam ga ja smočene frizure i šminke, nogama obgrljenim španjolskim čizmama. Znam da je Matić neka faca u policiji, možda upali.

"Ne...ne poznajem Matića...a znate li vi Grubišića?" pita me policajac dok je moj krznjak sve teži i teži od kiše.

Kakav Grubišić, što je s vama...pa nisam vam ja kadrovska...učinite nešto.... nema mi auta, ispuštam krikove.

"Smirite se...gospođo, Matića ne znam, i nije me briga za njega, on vam neće pomoći...a ja sam Grubišić...nego pokažite mi prometnu od vozila", govori mi policajac stavljajući kapu na glavu i izlazi konačno iz auta.

Nakon čeprkanja po svojoj torbi pokazujem mu papire.....sve sam očajnija, lamačem ključevima automobila kao gavran sa svojim krilima i kreštim.

"Dakle...po papirima vi vozite VW Bora, bijele boje....a koliko vidim
u vašim rukama imate ključeve sa logom Opela....pa mi sad recite što zapravo vozite???"

Oh, naravno sine mi odmah, ja stalno tražim moj bijeli VW, moj auto......a zapravo danas sam uzela Vectru od mužića, srebrenu...o koje sramote.....sad mi policajac daje lekciju.
Dokumenti glase na moj auto a ja vozim cijeli dan suprugov.

"Pogledajte ključ od auta prije nego li tražite svoj auto, neki imaju sreću pa imaju mogućnost biranja automobila, ali bi isto tako trebali imati više koncentracije da znaju koji auto trenutno voze...", izgovori mi policajac.

Dragi dnevniče, na kraju je automobil pronađen gdje sam ga i parkirala, ali moje žensko u meni je kao i obično tražilo, vizualiziralo samo boju....no to nije sve.

"I zbog toga vam pišem prijavu jer nemate dokumente za automobil koji vozite.....a to je po zakonu prekršaj.....i.....da se naučite izvršavati zakonske obveze kad sjedate za vozilo"

Crna kopena se odmah spustila na moje lice, u glavi mi je bubnjao glas mojeg mužića kako mi govori....pa ti si stvarno guska.....koja sramota sad ću morati zvati i Matića na večeru da ti to sredi, da se poništi prijava, ja si to ne mogu dopustiti da mi se smiju kako moja žena ne zna što vozi...oh, to samo žensko može....koja sramota.

Policajac Grubišić mi je pomogao da sve stvari potrpam u auto.
Umorna, mokra, užarenih ruku od guranja strganih kolica, nogu koje i nisu bile noge nego kolci, osramoćena primila sam na znanje lekciju....

Papučicu gasa uopće nisam osjetila, cipele su se stisle za dva broja...a što je najgore moj ponos je pretrpio uvrede....a trebalo je i što prije srediti prijavu.
Morala sam što prije nazvati mužića koji je negdje u Londonu.
Sve mi je to prelazilo glavom dok sam jurila tom Vectrom doma.

Kad sam došla kući, obuzme me podmukli bijes pa sam se izderala na Reziku koja je netom skidala zavjese i močila ih...da kojeg klinca baš to sada radi. Ona me je začuđeno gledala i šutila, jer je znala da sada nema nikakvog razgovora.

Skinula sam Božjom milošću cipele sa svojih promrzlih nogu.
Jedva, noge su mi bili kao balvani.
Potrpala sam hranu u frižider...i shvatila da neću imati dovoljno za izvanrednu večeru za načelnikom Matićem koja mi ne gine.

Preskočila sam još uvijek hodajući Paris-Dakar kornjaču, sunula u sebe na eks francuski konjak, skupila hrabrosti i nazvala mužića koji je bio u nekom veselom društvu, da mu kažem za sve te događaje.

E moj Dnevniče...i ovaj dan je završio i moram biti zahvalna za to. Načelnik policije Matić dolazi u četvrtak, a baš sam si taj dan ostavila za odmor....mužić je relativno sve to dobro podnio, usto je rekao da mora obnoviti dozvolu za oružje i da mu Matić za to dobro dođe jer ima neke planove s njime....Reziki sam dale cipele kad su se osušile, nije bilo teorije da ih i dalje nosim.
Moje noge su otečene i sad ih držim u lavoru, glava mi puca, a i prehladila sam se....no sutra moram biti posve fit.....na večeru nam dolazi....ma nije bitno tko.
Ah, Rezika se veselila....jadna, uvijek se snuždi kad se derem na nju. Cipele su njen broj i rekla mi je da joj baš trebaju kad ide u nedelju u crkvu....blažena Rezikina jednostavnost....kad bi barem i ja imala mrvu....... toga.