Quote:
samonesto kaže:
ja jos uvijek ne mogu odrediti tocno sto je to bilo tako lose. ali mislim da je dio taj vlastoljubiv odgoj. i stalno, ali neprestano omalovazavanje. to vise nije ni bilo toliko do same uvrede, vec do takve atmosfere, cisto se pretvorilo u misljenje kao takvo, odnosno cinjenicu. koje je zapravo jos uvijek prisutno. mislim da su te dvije stvari odigrale najvecu ulogu. zato sam rekla da ne mora nuzno bit nesto konkretno traumatizirajuce, odnosno cesto je prikriveno i nevidljivo. pogotovo ako se ne mozemo suociti s tim da ipak nismo imali sretno djetinjstvo.
|
Gde ce im dusa?
Imaju pored sebe jedno malo bice. Koje pokusava da odraste, da sakupi iskustva, da nesto nauci, da bude dobro, pametno. Da sve uradi sto bolje moze. Umesto da poguraju, da daju podrsku, da utese, da se nasmeju nekom promasaju, oni omalovazavaju trud deteta. Porede ono sto dete ucini sa nekom svojom predstavom o tome kako bi to trebalo da izgleda. Ne vide dete uopste. Ne vide ga. Vide svoju predstavu o njemu. Koju ono uspeva ili ne uspeva da ispuni.
Shvatas li da si za sve sto si ucinila u zivotu morala da ulozis dodatan trud, da se izboris sa tim omalovazavanjem, pa tek onda da uradis to sto si htela?
Umesto da uzivas u nekom uspehu, morala si sebe da ubedjujes da je to ipak uspeh, iako mama i tata nisu zadovoljni. Uradila si mnogo vise od onih koji taj uteg nisu imali.
Kako tvoja samopouzdanje?