|
--------------------x x x ----------------------------
Pulsirajuća bit niz moje vjeđe sada se spušta, niti sam je pozvao niti sam je odzvao.Greške se redaju kao snoviđenja,tek napola sam ih svjestan.Prolaze mi dani u koraku, na caklini vode u zaljevu mostova.Ponekad uspijem prijeći , ponekad ne.Danas nisam uspio.Iz ugla kraljeva tišine i danas se bude trublje moga tamničara,koji ponekad moja ljubavnica biva,moja kurva,moja krvava usta u potrazi za mesom.Kidaju se plaštevi sa tamnih pozornica,i dok hodam gradom odreda svi glumci mi prilaze.Ponekad su stožastih, ponekad plošnih misli.Lica im ostavljam zakinuta,ne gledam ih i često odlazim.Uvijek odlazim,jer kad bih došao,onda više ne bi bio.
Samo točka.
Lorsilani,apaurini,pepsini i ostala hrana današnjice za mene je nedostatna.
Ljubičasti tirkizi pršte kroz raskinute vene,čas se u njima tope,čas se vjetar,a ja sam opet kao.I onda opet odlepršam uz krikove pamučastih leptira, kroz ušicu igle u stogu sunčeve kapljice.Ponekad i pomislim: danas su doista oblici mojih prstiju u usklađenosti sa trubljom vlaka na peronu sunčane galaksije.Prenem se u nestajanju i ; Ništa slično kao ja, pa se skrivam dok me glasovi dozivaju….higher, higher…na vjeđe irisa što me traže…u očitosti svojoj ne bivam pronađen.Dugo tu i ne ostajem.Ali nestanem sam sebi na par vremena.Ni ne znam da sam nestao...ali još uvijek, ipak se nađem.Danas sam se našao u oceanu.Bio sam mokar, ribe su me dozivale, špagova prepunih žala provao sam otići.
Korak I.
Lica mi se redaju, opet plošastih misli,opet otvorenih krikova bez usta.Dan za satom ide, za stolicom, za čokoladom. Prekrivam se prašinom holivudskih filmov, opet sam nestvaran i dalek.Opet sam megaloman i sweet face, krojač vlastite sudbe, krojač tuđih odijela.Ništa me ne može zaustaviti, jer ja sam kao….,niz padinu obraza slivene su moje sljedeće kretnje : potpaljujem svoje rođenje,brišem se iz budućnosti bijelih lovaca. Košulje čudnih rukava za me rezervirane, odavno sam shvatio:nikaad nisu bile u modi, a toliko dugo su mi ih nudili bez pristanka,samo ostanak ustreptao,samo klica razuma u tegli,u kutu mozga neiskvarena još je.I pomislim hajde da je probam……kššššššš,opet sam se našao bez sebe,stajao sam u vatri modrog oceana, a kroz okna prštale su tuđe ruke.Ribe su me dozivale.Špagova prepunih žala provao sam otići.Koraka više nije bilo.Shvatio sam: za glumce stožastih misli košulje čudnih rukava opet su bile u modi,ali meni ne.Čuo sam se u sebi,oni me nisu čuli: ALI MENI NE!!!
|