U braku sam 11 godina i imamo troje djece.Financijska situacija nam nije sjajna,podstanari smo,nemamo ništa svoje,no gura se nekako.Mm je tip koji voli popiti,voli prokockati,voli prevariti.Nekoliko sam prevara oprostila,ima razdoblje kada je sve ok,a onda opet nastavi po starome.Iako me uvjerava da će se promijeniti više nemam ni volje ni nade,ni živaca.Jako sam tradicionalna i nikad ne bih mogla prevariti mm,druge muškarce i ne primjećujem i užasno se osjećam jer znam da on mene vara(saznala sam jer je dobio gljivice
).
Svaki puta kad zasere vrti se oko mene,obećaje,govori da bi umro bez mene,da me voli,da me prevario samo zbog alkohola,jer nije znao što radi...S druge strane nekad bude jako nježan,počne sam sebe kritizirati i govoriti pogreške...pomisliš,shvatio je,sada če se promijeniti,a nakon nekog vremena opet po starom.
Ne mogu shvatiti zašto me prevario,što mu to nedostaje,a pružila sam mu sve,dala sam mu najljepše godine svog života,svaki svoj trenutak,nikad ga nisam prevarila,sexamo se svaki dan,nekad i dva puta,iako mi se nekad i ne da nisam mu ništa uskračivala,iako zna biti toliko uporan da ga ne možeš odbiti.
Svakodnevno obavim milijun stvari,imam svoju radnju i radim kod kuće,on radi samo ponekad,honorarno,nema stalan posao ,nema vremena ni za što oko kućanskih i dječjih poslova "jer mora tražiti posao,naravno ,u kavani".Briga oko djece,trči vamo trči tamo,skuhaj ručak,operi,ispeglaj i još posao...nije me sprečavao da se posvetim i njemu,zaista mu nisam uskratila ništa.
Užasno je i ljubomoran,kontrolira svaki korak u mom životu,stalno nešto predbacuje,često imam osjećaj da baš zbog toga što on vara ili je varao,misli da bih i ja mogla,preispituje svaku moju riječ,isprobava moje odgovore na neka njegova pitanja,zamara me sa glupostima,jer je popio koju čašicu,dok sam ja u milijun obaveza i briga i to potpuno sama,jer on je u svom filmu.
Nekad imam osjećaj kao da mi je netko držao povez na očima dok sam se udavala.Sve me to izluđuje,svaki dan sam sve nesretnija.Nekako u dubini duše znam da će uvijek biti isto,ne vidim svoju sreću u svemu tome,razdire me tuga,razočaranje,bol,ne znam mogu li dalje,a moram zbog djece,jer oni su mi najvažniji.
Opraštam sve i svašta samo zbog djece,jer ne želim da rastu bez oca,jako su vezani za njega,a i on ih jako voli.
...
Hoću li ikad vratiti svoje samopouzdanje koje mi je uzeo?Hoću li ikad biti sretna i uživati u svakodnevnim situacijama onako s osjećajem slobode?Hoću li ikad skupiti dovoljno snage i reći "Dosta"
Zanima me vaše mišljenje,može li mi itko pomoći pokojom utješnom riječi da ću ipak jednom vratiti svoj život,jer čini mi se kao da živim tuđi.