Da, smetaju mi reakcije tih "ljudi", svakako. I ne uspevam da razumem sta je to sto ljudima omogucava da budu potpuno bezosecajni na tudju patnju, i da im jos to nije dovoljno nego je i izazivaju... I mnogo, isuvise puta sam pokusavala da objasnim ljudima da ako su oni nesrecni ne moraju biti i drugi i suprotno-ako su oni srecni zasto ne pokusaju da i druge ucine takvima... Ali kao da ne govorimo istim jezikom, koliko god ja pokusavala lepim toliko sa druge strane dobijam ruzne reci i omalovazavanje. Tako da sam sto se toga tice potpuno odustala. Zahvalnost...to je nesto sto niti ocekujem od takvih niti sam ikad i u naznakama dobila. Priznajem da im u neku ruku i zavidim (ne ovima koji su nasilni, samo bezosecajnim) jer zive svoj zivot i ne brinu za tudje... Verujem da je tako lakse ici kroz zivot, usmeren na svoju srecu i srecu svojih bliznjih bez rasipanja misli, energije i osecanja na one za spostveni zivot nebitne.
U nekim drugim vremenima mozda ne bi bio... Sada sam sigurna da jeste.
Stenci koje sam pominjala... Pre par sati dok sam setala svoje pse videla sam kako je komsija sutno jedno, odletelo je tri metra uz uzasne urlike. Ja sam se sva tresla i evo jos uvek mi se place. Sta tera ljude na tako nesto? Ili je u ovom slucaju bolje pitanje sta mene tera da se osecam lose zbog toga? Zasto ne mogu da prodjem pored takvog prizora, pomislim u sebi "skotina" i produzim dalje zaboravljajuci na dogadjaj... Umesto toga ja se zdrem sto je mali mozda povredjen a pritom mi se srce cepa sto su sami napolju na 10 stepeni. A znam da ne smem da odem do njih jer ako odem oni ce me pratiti do zgrade gde ima drugih pasa koji ce da naprave uzasnu galamu, komsije ce da se pobune i samo cu time izazvati njihov bes pa ce stenci stradati... Ovo iz iskustva, vec se desavalo.
To je problem u meni, s kojim ja ne znam kako da izadjem na kraj.
Svesna sam da je
glupo sto se tako osecam i zato trazim neki nacin da to promenim.