[NIKMAN]

Rekoh svome srcu, slabom srcu svome:
Zar to nije dosta svoju dragu ljubit?
Zar bas neprestance treba srce gubit,
I rasipat srecu u trazenju tome?
Reklo mi je srce Ne, to dosta nije,
Ne, to nije dosta svoju dragu ljubit,
Vec bas neprestance treba srce gubit;
Slada nam je sreca sto je bila prije.
Rekoh svome srcu, slabom srcu svome:
Zar to nije dosta, ova vecna tuga?
I kad neprestance nadolazi druga,
Ne patis li boli u trazenju tome?
Reklo mi je srce Ne, to dosta nije,
Ne, to nije dosta, ova vecna tuga,
I kad neprestance nadolazi druga,
Sve su sladje boli sto su bile pre.
Izgubio sam zivot, snagu,
Izgubio sam sve veselje,
I ponos svoj, i prijatelje,
I u svoj genij veru dragu.
Ja istini vam srce dadoh,
I druzica mi posta mila;
Kad videh kakva sve je bila,
Tad ojadjen je mrzit stadoh.
A ipak ona vecno traje,
I tko je tuzan ne poznaje,
Taj nista nije nikad znao:
Riec boziju u njoj cujes svetu.
Sva sreca bje mi na tom svetu
Sto katkad sam se rasplakao...


Louis-Charles-Alfred de Musset