Pošto se moje besvijesno stanje usred nedostatka zraka, mada te to čini posve "bez stresa", produljilo i kad su konačno pustili kisika, odustala sam od pisanja na koki. Sada pijem samo obične droge kao što je to kava ili čaj, ali imam konzumovu vrećicu na glavi. Sigurno se pitate zašto???
Nedostatak kisika čini me tromom, lijenom čak, pa mi to dobro dođe kad nešto treba napraviti. Toliko si umoran da ti ne pada napamet kuhanje, peglanje, pospremanje ili bilo koji drugi rad. Samo ležim, komandiram i vičem manjana
(-malo- sutra...) ak me cimaju da stinem tu plastiku sa glave. Tu i tamo malo otvorim vrećicu nacionalnog trgovačkog lanca da mi unutra upadne koja molekula koja život znači, ali ne previše da se ne oksidiram na čistom zraku. Koka bi me posve probudila, držala bi me vezanu za neki rad pa bilo to i pisanje. Od pisanja se ne živi, već ionako životari...tako da sam odustala od koke.
Eksperiment se dakle prekida...naprasno. Konzum mi spašava glavi svojom vrećicom. Mislim to ipak unovčiti ako stignem da njihove uprave...ali stalno to odlažem...manjana...manjana...
Rekli bi neki hvala Bogu
odustala je od pisanje i prolupala...do kraja.
Drugi bi se osjetili zakinuti za poneku novu priču i mogli bi vikati; Nemruth...open the bag...take a breath.
Moj život sveo se nedostatak kisika i ljepotu takve bezkisikne lijenost.
Možda ako skinem svoj skafander koji me čuva od vanjskog života, poželim nešto napisati.
Onda me kaznite.
Pošaljite me u Ande.
Zauvijek...