Ja sam peimistična oko ovakvih scenarija.
Iz mog iskustva, dosta njih prigovara.
I to je obično obrazac ponašanja, možda već i dio ličnosti.
Uglavnom, ne prestaje baš.
Neki ljudi jednostavno svako malo vole prožvakati svoje prošle traume.
Oni jednostavno ne znaju otpuštasti stvari od sebe.
A opet, što znači oprostiti?
Imati učinjeno stalno na umu, ali samim činom neverbaliziranja proklamirati oprost?
Ili možda to znači prihvatiti realni rizik da xy opet čini iste stvari.
A ljudi većinom čine iznova iste stvari, jer eto...to su oni.
Ne znam, mislim da ako se drugome mora učestalo opraštati ili opraštati teške stvari koje se ne daju tek tako otpustiti, možda se tu ne radi samo o nemogućnosti oprosta nego i o nekompatibilnosti vulgaris.
A iskreno uz mnogo uspona, padova i podosta opraštanja s tvoje strane u samo 2 i pol godine, meni se čini da ti taj muškarac uopće ne odgovara.