Quote:
spyker22 kaže:
Linkaj slobodno, ako ne javno, barem meni u inbox. Zanima me.
Ma slobodno pitaj 
Zamišljao sam je kao neku postsocijalističku državu koju je bivši SSSR jednostavno progutao. A ona puna života, prirodnih lipota, kulturnih građevina i spomenika. |
Odakle da krenem?
Napisaću ga iz dva dela, pokušaću da budem što kraći, pa onaj ko ne želi da ga pročita, može lepo da preskoči i to je to.
Najpre, Armenija i jeste postkomunistička država, vidljivi su tragovi, ali da ima mnogo starih spomenika i manastira, zaista ima. Ja sam video neke
hačkare koji su zaista jako stari, 10 i više vekova, i karakteristični su za Armeniju. Za slabo upućene, Armenija je prva država koja je zvanično prihvatila hrišćanstvo, negde 301, ako se dobro sećam, 12 godina pre nego što je Konstantin dozvolio slobodu svim religijama, pa tako i hrišćanima. Imaju jako dugu istoriju, i veoma su ponosni na to. Nema Armenca koji me nije pitao (ili pitala) šta mislim o Armeniji.
Naravno, sve super im uglavnom kažem.
Bio sam tamo 2 puta, a poslednji put letos. Punih 40 dana. Za moj dojam, ljubazan, gostoljubiv i gostoprimljiv narod. Oni sebe smatraju da su među najgostoprimljivijim narodima na svetu, ne znam da li preteruju, možda pomalo, ali meni je tamo bilo extra.
Yerevan, glavni grad, je po mom mišljenju lepši od Beograda. Ima više tih širokih bulevara, nema toliko gužve, ili one ne traju dugo. Armenci imaju jako puno poznatih arhitekta (njihova
arhitektura je, čini se, nadaleko poznata), umetnika, muzičara, naučnika, pa verovatno je to ostavilo traga i u samom gradu. Nisam nikad bio u SSSR-u, ali po onome što se da videti u Yerevanu, tragovi komunizma su prikriveni, kako ja to obično kažem. U birokratiji uglavnom, i tako to. Ovako, kada izađeš u sam centar, neverovatno je kako lako stigneš, a skoro nikad nema neke velike gužve da ti treba pola sata da se dovučeš do strogog centra.
U samom centru se nalazi njihov istorijski muzej (pogledaj sliku sa
linka). Tu sam bio, i što šta se da tu videti. Na žalost, zabranjeno je fotografisanje. Zanimljivo je da na nekim mestima, za koja bi se očekivalo da je normalno da napraviš fotku, zabranjeno je fotografisanje. Ne znam zašto. Tako ti se može desiti da u nekoj prodavnici ili restoranu želiš nešto da uslikaš, pa ti zabrane (ako te vide). To mi bilo čudno, ali ok.
Na žalost, iako mi je bilo tu pred nosem, nisam obišao još par dobrih muzeja u Yerevanu.
Mada moram priznati da nisam ni otišao tamo kao turista koji će da zaviri u svaki kamen i otići u svaki manastir, pomalo sam bio lenj, ali sada mi je žao zbog toga. Zato sam (2 puta) bio u
Geghard manastiru, koji je pod zaštitom UNESCO-a. Takođe nisam posetio ni Echmiadzin, sedište njihove Armenske apostolske Crkve, iako je na nekih 25 km od Yerevana. Mislim da se u okolini Echmiadzina nalazi neko arheološko nalazište, ili tako nešto, postoje ostaci neke katedrale još iz 7 veka AD. Bio sam u Garni, mesto koje je poznato po jednom paganskom hramu koji potiče još iz I veka AD. Bio sam u gradovima Goris, Artashat, Ararat, bio na jezeru Sevan, koje se nalazi na 2 000 m nadmorske visine, obišao obližnji manastir koji je isto tako poznat. Zatim bio u Dilidžan, nešto mu dođe kao neko odmaralište, planinski kraj, tu mi se jako svidelo. Inače je Armenija planinska država, sam Yerevan leži na, cca, 1 000 m nadmorske visine, a samo nekih 10-ak % Armenije je ispod 1 000 metara, sve ostalo je 1 000 i preko toga. Zato u Yerevanu nisam video ni jednog komarca, klima je fantastična.
Prvi put kada sam posetio Armeniju, obišao sam Khor Virap, jedan stari i verovatno jedan od najpoznatijih armenskih manastira. Zaista se neverovatan prizor pruža prema Araratu (pogledaj
link), ponosu Armenije i njihove nacije, iako se ta planina trenutno nalazi u Turskoj, na nekih 35km od granice sa Turskom (Ararat je sa svojih 5 117 m najviša planina u čitavom regionu).
Ostaci komunizma, po nekoj mojoj slobodnoj proceni, najviše se mogu videti u nekim napuštenim fabrikama, ponekim zgradama, uglavnom stambenim. Pogledaj
ovu sliku, grad Artashat, nekad je to radilo, ali valjda samo za vreme komunizma, danas je to napušteno. Verovatno je to bila neka zgrada...nečega, nešto državno (nisam nikad pitao). Takvih prizora se da videti kada putuješ Armenijom, ne samo neke zgrade, nego tako što šta napušteno. Putevi im nisu kao kod vas, čak i mi imamo bolje puteve (generalno) od njih. Železnica slabo nešto. Nemaju izlaz na more. Okruženi su Turskom i Azerbejdžanom, sa kojima nemaju diplomatske odnose i granice su im zatvorene. Dole na jugu se graniče sa Iranom (34 km granica), s kojim su uvek bili uglavnom u dobrim odnosima. Na severu se graniče sa Gruzijom, s kojima su kako kad. Zato imaju dobar aerodrom, bolji nego ovaj u Bg (ne znam kakav je u Zg pa ne mogu porediti). Kada smo sleteli na aerodrom, bilo je to 10 jula oko 04h, doživeo sam šok. Ogroman šok. U stvari, dva šoka.
Prvi je bio ta gužva tamo. Kao da su dočekivali Olimpijski tim.
Mnogo ljudi, krcato. Mislim da su 2 aviona sletela, jedan iz Warshawe (taj je bio naš), ne znam odakle je bio drugi. Ali, ta gužva u to vreme, i taj jako lep aerodrom su me zaista fascinirali. Naravno, njihov aerodrom verovatno je daleko od najboljih na svetu, ali ipak za takvu državu i njihov standard, takav aerodrom uopšte nisam očekivao. Drugi šok je bio ljubaznost koju smo tamo dočekali. Išli smo žena, ja i sin koji je u to vreme imao nešto manje od 7 meseci. Ovde po Bg-u uglavnom ih baš boli uvo što si sa bebom, čekaš red kao i svi ostali, tako je bilo i na aerodromu, ili se bar nimalo ne sećam da nam je neko izašao u susret, slično je bilo i prilikom sletanja u Warshawi, ja se pitam kako je to moguće, ali moguće. U Yerevanu kada smo sleteli, čim su videli da smo sa bebom, čoveče odmah su nas sproveli posebnom nekom rutom, sve smo prešli po brzoj proceduri, ja sam otišao samo da uplatim taxu za vizu (sve se na aerodromu završava), dok su ženi doneli neku stolicu da sedne, i da me čeka sa bebom dok ne završim, u onolikoj gužvi, mi ladno prolazimo jer nas sprovodi neka jako fina službenica (inače, mnoge Armenke ne da su lepe, nego propast
). Moram da priznam da sam se jako lepo osećao zbog toga. Takav doček, ja mislim da neću nikad zaboraviti, možda iz više razloga, no nebitno sad.
Imaju veoma jaku dijasporu, procenjuje se da bar 8 miliona Armenaca živi po belom svetu. Ne znam jesu li preterivanja onih koji kažu da oko 12 miliona Armenaca živi van Armenije. Većina njih nije ni rođena u Armeniji, već su uglavnom potomci Armenaca koji su izbegli iz Armenije nakon čuvenog armenskog genocida, premda ima jako puno Armenaca koji su se iselili u poslednjih 20-ak godina. Tako ih ima mnogo u Rusiji, USA, Kanada, Francuska, Ukrajina, Gruzija, Turska. U Siriji su imali jaku dijasporu, npr. Još se ja čudio letos otkud tolika navala Sirijaca, posle skapirao da su to neki Armenci koji su pobegli iz Sirije (kažu da je nekad samo u Damasku bilo 100 000 Armenaca).