|
Ja vam ne znam objasniti te odnose mama-tata, mama-ja, tata-ja.
Prema mami je divan. Predivan. Postuje ju, brine se za nju, kuha joj. Ma sve najbolje. Nema nista negativnoga sto bi nasla u njegovom odnosu prema njoj.
Ona je ta koja nas drzi zajedno i koja drzi konce. On i ja bi se poklali da nema nje kada se svadjamo.
Nju strasno postujem i uvijek pitam za misljenje. S njom uvijek pricam i mislim da nema teme o kojoj ne bi mogla s njom razgovarati. Obicno mi je lakse njoj objasniti kako stvari stoje pa neka ona prenese njemu.
S njim ne pricam. Zivcira me dok mi se obrati. Obicno se zderavam na njega i odjebem ga kada me nesto pita. Najcesce je to kada me pita nesto u vezi faksa. Ide mi na zivce. Uopce me ne slusa kada mu nesto kazem i svaki dan me pita - Koji ispit spremas? Ja mu kazem, i on za pola sata - Koji ispit spremas? (Ajd' u picku materinu, rekla sam ti! - pomislim si). I tu ga odjebem i zatvorim se u sobu. Nemam zivaca za natezati se s njim.
Mrzim ga. To je tako od djetinstva, uopce mi se ne da komunicirati s njim.
Trenutacno i on ima nekih svojih briga pa je jos vise zivcan i pizdi na svaku sitnicu. Ne radi vec nesto vise od pola godine i to ga ubija. Mislim, razumijem da je covjek depresivan i da su mu sve ladje potonule, ali to nije opravdanje da zajebava sve u kuci. Jos je gore sto smo i on i ja po cijele dane u kuci (mama radi, a ja imam predavanja dva puta tjedno). Obicno je svaki u svojoj sobi, tu i tamo se sretnemo u kuhinji ili wc-u.
Zadnji put je dignuo ruku na mene prije 2 godine. To je jos i dobro. Istukao me da je to bilo nesto strasno. Valjda mu je bilo zao pa je razgovarao je sa kolegicom sa posla i rekla mu je da sta on mene ima tuci sa mojih 18 godina. Vec sam zena, punoljetna i neka se onda tako prema meni i ponasa. I tu se pokajao i rekao da me vise nece tuci. Tako je i bilo... do jucer.
U ove dvije godine me jednom osamario. Refleksno. Kasnije mi je dosao u sobu i ispricavao se. Rekao je da mu je jako zao sto me udario i da nije htio. U redu. Ali za ono jucer se NIJE ispricao. A ono jucer je bilo puno gore od jednog samara.
Kod bake ne mogu otici. Ne znam, neugodno mi je utrpati se njoj da me hrani i uzdrzava kada baka ionako jedva sama sa sobom krpa kraj sa krajem. Druga stvar bi bila da radim i imam redovite prihode. Mozda bi i otisla... Ovako cekam da baka ode. (To mi je tako grozno sto si pomislim, ali kada je tako.)
Sa faksom sam zapela. Zbog toga se i svadjamo i zbog toga me i istukao. Nemam volje za uciti, ostali su mi oni tezi predmeti i na pracijali sam. Inace, kada rijesim tu parcijalu, ostat ce mi jos jedna godina.
Bilo bi dobro da imam frendicu da dijelimo sobu. Otisla bi ja i sama traziti okolo cimericu da imam od kuda placati taj stan. Sto se mojih frendica tice, sve su na faksu van ovog grada i zive sa cimericama. Skroz im zavidim. Ja studiram ovdje.
Sto je najgore od svega, ja cu preci preko ovoga. Vec sada mi se cini pretjeranim da pokupim svoje krpe i odem negdje (bilo gdje). To vam je ono, kada se nesto dogodi i taj tren ste jako ljuti sto se to dogodilo... ali kada se stvari smire... kao da se nije ni dogodilo. Razumijete sto hocu reci? Zaboravis, predjes preko toga, pomislis si - valjda se nece ponoviti.
Jedino sto sada jos imam velike sljive po nogama da me podsjecaju na to. Ali kada i one prodju... to ce biti kao da se nije ni dogodilo.
Razgovarati s njim nema smisla. Ne mogu ja to. Nemam zivaca, volje, ne podnosim ga...
Najvise me zivcira sto se on sada pravi kao da se nista nije dogodilo. Maloprije se u kuhinji zezao sa mamom, zeza mene, objasnjava mi kako on samo zeli da ucim i da zavrsim taj faks... Sve fino i pristojno... A ja kipim u sebi.
Mimi, mislim da je razlika kod nas sto si ti imala kuda otici. Decko ti je ponudio da dodjes kod njega i da... nisi bila sama. Za razliku od mene.
|