Ja isto nisam bila sigurna sta je to tacno tantrum dok nismo prvi put doziveli jedan
. Sad ima 18 i po meseci, a to je bilo pre otprilike mesec i po-dva dana, sa oko 16-17 meseci, ne secam se tacno.
Pokupila sam ga iz vrtica (uzimam ga u 17h, nakon popodnevne uzine), nasli smo se u gradu s mm-em, svratili do pekare, uzeli mu neku kiflu, jer obicno nesto prezalogaji ili popije vode dok setamo. Hteo je da gurne u usta poveci komad kifle i nisam mu dala, i tu je pocela histerija. Da se razumemo, on je i inace jako zivahno i zahtevno dete, nije neko mirno ni fino
, ali obicno to ide ovako: on zaplace, ja mu skrenem paznju na nesto drugo, on se smiri i nastavimo gde smo stali. U tom slucaju, to je naprosto bilo nemoguce. Jos smo bili u centru grada, puno ljudi, svi izlaze s posla i slicno, mi ga nosamo, on se otima i vristi, vristi... Ma strasno. Mislila sam da ce neko pomisliti da smo kidnapovali necije dete.
I potrajalo je bogami sigurno 10-15 minuta, mada je delovalo kao vecnost. Bojala sam se da mu se nesto ne desi, koliko se tresao od placa. I nista nije pomagalo, n i s t a. Na kraju se sam smirio.
I delovalo je kao da uopste nije imalo veze s kiflom, to je bio samo neki okidac. Da li mu je taj dan neko stao na zulj u vrticu, ili nije dobro jeo i bio je jako gladan... ne znam.
Verovatno samo faza u razvoju. Posle par dana se to ponovilo kod kuce, ali se ne secam svih detalja, jer je bilo mnogo blaze a i bili smo kod kuce, pa mi nije bilo tako traumaticno zbog okoline
I od tad vise nijednom. Ljuti se on, kmezi za sitnice nekad, ali nista slicno.
*Btw, smesno mi je mnogo kako sve hoce sami da rade kad su mali. Istovremeno me to i zivcira, jer je iscrpljujuce, ali me i ispunjava ponosom, nista bolje nego videti da hoce da bude nezavistan