[NIKMAN]

Kada posmatram tvoje telo ispruzeno
kao reka koja ne prestaje proticati,
kao cvrsto ogledalo gde pevaju ptice,
gde je uzitak osetiti dan kako se radja.

Kada se gledam u tvojim ocima,
koje su kao duboka smrt ili zivot sto me doziva,
kao pesma iz dubine koju samo naslucujem;
kada vidim tvoj oblik, tvoje spokojno celo,
kamen blistavi, na koji kapaju moji poljupci
kao ruze sto odrazavaju sunce koje nikad ne zalazi.

Kada primicem usne toj nesigurnoj muzici,
tom mrmoru neugasive mladosti,
izgaranju zemlje koja peva u zelenilu,
kao sretna ljubav sto bezi i opet se vraca.

Osecam kako se svet valja pod mojim nogama,
kako se valja lagan, s vecnom odvaznoscu zvezda,
s onom radosnom dobrotom vecernjace,
koja ne trazi niti more u koje bi se spustila.

Sve je iznenadjenje. Svet u iskrama
oseca da je more naglo postalo golo i drhtavo,
da je taj celik uzaren i pomaman
i da cezne samo za blistanjem svetlosti.

Svemir svetluca. Smirena sreca
prolazi kao naslada koja se ne moze zadovoljiti,
kao nagli uzlet ljubavi,
gde se vetar opasuje oko slepih cela.

Gledati tvoje telo i samo tvoju svetlost,
tu blisku muziku sto se radja medju pticama,
u vodama, u sumi, u vezanom bilu
ovog sveta apsolutnog sto ga osecam na usnama.