da skratim, u nekom periodu svog života sam razmišljala da odem po pilule ili se javim najbližem psihijatru jer su mi menstrualne psihozice posisale krv na slamku. nisam nijedno iz lijenosti, pa sam tako nastavila gurati svaki mjesec.
psihozice. ono kad upadneš u warp potpuno nesvjestan da je to privremeno i da uopće nije tvoje prirodno stanje. kamen na prsima, mt. everest tuge koji ne da disati ili divljačka internalizirana ljutnja.
prijepodne mrzim cijeli svijet, popodne sam tužna, nekad i sve skupa.
znala sam se tjerati da oplačem i izbacim to više iz sebe, rezultati dubiozni.
jednom sam 4 sata u polumraku slušala ilahije jer su odgovarale mom trenutnom sentimentu. ni suze.
ako već nije bilo problema koji je legit za dramu, ni malog problema koji se da napuhati do epskih proporcija, jednostavno bih izmislila neki.
kad sam imala dvadeset i jednu godinu (21), sjećam se kao da je bilo jučer, ležala sam na rubu kreveta, oči pune suza, duša mi hoće plakati, komorna atmosfera.
razlog?
'ništa nisam postigla u životu.'
frendice su mi se prvo valjale od smijeha, ali pošto sam bila toliko utučena da se nisam mogla ni nadrkati i otkinuti im glave, zbilja su me počele tješiti.
postićeš, izi. dobićeš nobela. za disanje.
s godinama je to dosta olabavilo, ponekad me čak pukne na euforiju, ali to je rijedak petak. zato sam iznašla novi način za maltretiranje.
pošto se u tom trenutku NE želim družiti s ljudima jer me strogo iritiraju ako su raspoloženi, a ne do bog da mi dođu sretni (pu pu), napravim što bi svaka razumna osoba učinila.
nazovem nekoga da se družimo i držim fige da ne može jer se meni ne da, u međuvremenu odbijem dva poziva za druženje, ova osoba ne može jer ima gnojnu anginu-> logičan zaključak se nameće: nitko me ne voli.
evidentno je, nitko se ne želi družiti sa mnom : poirot:
odgovorio mi je 'ok'? OK?
ovo ne vodi nikuda.
napisala je dobro? ovdje nešto nije dobro.
telefon mi zvoni? a u pičku materinu više i telefon.
uglavnom, NE DA MI SE VIŠE.
evo, ne da mi se. radije bih stalno žderala teglu pekmeza žlicom s čokoladom u prahu jer nemam slatkog u kući i hodala nedjeljom u 10 navečer po nevremenu do benzinske da uzmem eurokrem, samo da ne proživljavam te mentalne akrobacije.
pitanja su sljedeća.
jel ikome bar približno slično? jel pilule stvarno pomažu? da pušim haš? da jedem buniku? kad će menopauza? da odem na akupunkturu?
zasad sam primijetila da mi ponekad pomaže čitanje dobrog romana jer onda razmišljam o likovima, ne o sebi i csi analizi poruke 'čujemo se', ali ne može čovjek čitati 24 sata dnevno. noćas sam čitala do 4 ujutro i sad sam malo došla pameti. slušam dalje, što drugima pomaže?
važno: banirat ću svakoga tko napiše da je pms izmišljotina.
žene koje napišu 'ja nemam pms' će dobiti permaban.