[LongHorizons]

I tebi puno hvala, slanomore, i ja isto mislim na tebe, i na užas koji te zadesio. Možda je tvoju micu čak trknuo auto, pa je od siline udarca odmah preminula. Pošto si rekla da na njoj nije bilo vidljivih ozljeda zaključujem da nije bila pregažena, kao moj maleni anđeo. Možda zbilja nije pojela otrov ili otrovanog miša. Uzrok smrti će eto, izgleda, ostati nepoznanica. Ali i ono što kažeš - što bi bilo da ju uoće nisi vidjela/našla u toj kanti? Da li bi se i sada pitala gdje je ona? Možda bi se nadala da je samo odlutala i da će se svaki čas vratiti kući. Vjeruj mi, to bi ti bilo najgore mučenje; iščekivanje da se ona vrati. To bi ti živce iskidalo.
I ja se, kao i ti, grizem za mnoge stvari. Još uvijek se krivim za njegovu smrt. I krivit ću se do kraja života, to je sigurno. To se neće promijeniti. To je gotova stvar. Sada pokušavam naučiti živjeti s time, pošto si ne mogu i ne želim oprostiti.
I onaj moj očaj sa iskopavanjem mog jadnog nesretnog mačića dobro ti je ukazao: Potpuno ludilo od bola...
Citirat ću ove 2 tvoje rečenice, jer sam u njima prepoznala sebe: "Svaku večer imam krizu, normabel mi je ko bombon postao. Ujutro kad se probudim pomislim "još jedan šugav dan".
Nisi sama u svojoj žalosti, imaš mene. Piši što te god tišti. Ja ću biti tu za tebe i pokušat ću ti pomoći ako mogu.