[Ulis]

Dakle,Uvecanje Mikelandjela Antonionija.

Prvi put, gledao sam ga ranih osamdesetih,na zagrebackoj televiziji, gde ga je Dr.Ante Peterlic znacajno stisnuvsi usne i napravivsi trougao prstima obe ruke najavio recima “ Štovani gledatelji, veceras cemo gledati antologijsko ostvarenje Mikelandjela Antonionija Blow up – Uvecanje”. I zbilja, ne samo te noci, nego i mnogo puta kasnije setio bih se njegovih reci i morao mu priznati da je bio u pravu.

Film je radjen na osnovu price Hulia Kortasara “Djavolje bale” koju sam godinama trazio i najzad pronasavsi je bio iznenadjen da je Antonioni dosta odstupio od duha price. Ne mislim tako samo ja, stavise, tako je mislio i sam Hulio sto ga je nagnalo da napise novu pricu - Apokalipsa u Solentinameu - gde se, pomalo cinicno, osvrnuo na Antonionijevu obradu njegove price.Kortasar se i pojavljuje u filmu na jednoj od fotografija koje Hemings pokazuje uredniku na rucku u restoranu.Tada Hemings izgovara recenicu (posle fotosa izmorenih i razocaranih radnika) – “I got something fab for the end, very peaceful, very still. Rest of the book is pretty violent, so it's better to end it like that."

To sto Hemings naziva smirujucim je u stvari ubistvo.Nesvesno zabelezeno i zatim, sledom dogadjaja, rekonstruisano uvecanjem delova fotografija.Kada se rekonstruise onda i nestaje.Istina je varljiva i najasnije se otkriva u krupnom zrnu fotografije a opet bespovratno se gubi.Cinicno je sto Hemingsu na kraju, kada shvati da se desilo ubistvo i kada je pronasao les, u studiju ostaje slika najkrupnijeg uvecanja, kojom nista ne moze dokazati, a najvise sebi da se dogodilo ono sto se dogodilo..Kada je otkrio ubistvo ono je jednostavno nestalo.Realnost nije nesto sto je opipljivo i dokazivo.I obratno.
Na kraju gledajuci “partiju” tenisa pantomimicara i “let” nepostojece loptice Hemings pristaje na igru,”hvata je” i…….. cuje je kako odskace.

Kod Kortasara objektiv fotografskog aparata ne samo da belezi, nego i menja stvarnost. A pitanje koje Kortasar stalno postavlja jeste ima li umetnost moc nad stvarnoscu.Kortasarov junak nikada nije sa sigurnoscu saznao da li je njegovo delo imalo ikakvog efekta vec je ona uzasna i mracna strana svakodnevnice razjapila svoje celjusti da i njega proguta.Kod Antonionija, Dejvid Hemings sa izvesnoscu saznaje da nije postigao nista i pred njim se ukazuje drugacija vizija fantazije ukljucene u svakodnevnicu. Umetnost i zivot, realno i fantazija, sve je to jedno te isto, nijedno od to dvoje nema prednost kazu nam i Kortasar i Antonioni.

Danas, skoro trideset godina posle snimanja, na cisto vizelnom planu, Uvecanje je pomalo simpaticno staromodno u prikazivanju swinging Londona.Uz muziku Herbija Henkoka vidimo Yardbirds-e kao i onog tipa, Jimmu Page-a, koji ce koju godinu kasnije stvoriti Cepeline.Dejvid Hemings je prvi put na filmu pored Vanese Redgrejv.Film je dobio Zlatnu palmu 67-me i zbog njega je ustanovljena nagrada zirija koja je otisla filmu Sase Petrovica Skupljaci perja. Posle serije filmova o dehumanizovanim modernim drustvima poput Avanture,Noci,Pomracenja,Crvene pustinje, Antonioni je dostigao svoj vrh Uvecanjem.Sledio je manje –vise neuspeli pokusaj kritike americkog drustva - Kota Zabriski i nesto vise-manje uspeli film sa Dzekom Nikolsonom - Profesija : Reporter, sa onim carobnim kadrom kada kamera izlazi i ulazi kroz prozor sa resetkama hotelske sobe.

Na tragu Uvecanja, Kopola je snimio jedan od svoja cetiri najbolja filma – Prisluskivanje a Brajan De Palma Blow out sa Dzon Travoltom.

I na kraju, (last but not least) postoji i zemunska verzija Dejvida Hemingsa.Šeta sa aparatom u ruci, poducava prijatelje u ispijanju espresa, zove se Herr i ne znam da li je i on dosao do zakljucka da u trci umetnosti i zivota niko nema prednost.