|
[B]Gdje smo sada živote moj?[/B]
Ovo možda nije priča kakvu želite čuti, ali ona je moja - pa presudite sami.
Neki ljudi izginuše, ali koga je briga – pa to je samo mali rat , u nekoj maloj zemlji, na poznatom kontinentu, ali ipak nepoznatoj zemlji - zemlji krvavih sukoba. Razor se završio, ali to više nije moj grad, to više nisu oni ljudi...i šta je na kraju ostalo – šta nas goni da idemo dalje? Misao, jedna – preživljavanje, to je sve što nam ostaje. I jednoga dana kada ne bude nas, ostaju naša djeca, koja će živjeti neki drugi san, a snova je sve manje – gdje su nestali snovi? U vihoru rata, u poslijeratnom „pročišćenju“ primitivizmom ili u trci za novcem? Ostajemo samo mi – neka generacija bez djetinjstva i bez mladosti, sa preranim odrastanjem, sa snovima o ljudima bez glava, ruku, nogu – o samrtnim mukama dragih ljudi – a bio je jedinac – bilo mu 18 – cijeli dan je pjevao „All that she wants“, a onda je samo jedan metak presudio. Trčali smo - svega 100 m je do bolnice, ali bijaše kasno – za njega, za mene, za nas. Neki ljudi odu, ali zauvijek ostaju u našim srcima. I snovima...
__________________
.
|