Agorafobija pretstavlja iracionalan,
fobični strah koji osoba doživljava kada se nađe na mestima za koje procenjuje da bi bekstvo bilo otežano ili nemoguće ili u kojima pomoć (druge osobe, najčešće lekara) ne bi bila dostupna u dogledno vreme. Primeri takvih situaciju su: široki bulevari, mase ljudi, ulice i trgovi, pozorišta, bioskopi, putovanja vozom ili autobusom kroz nenaseljena mesta itd. Osoba u takvim situacijama može doživeti intenzivan strah koga se plaši. Osoba se oseća bespomoćno i izbegava odlazak na takva mesta bez “sigurnog” pratioca. Ono što ovu vrstu straha čini fobijom je upravo to izbegavajuće ponašanje koje osoba praktikuje.
Ljudi koji pate od ove vrste problema uviđaju da je njihov strah iracionalan i preteran (što govori o tome da imaju očuvan kontakt sa realnošću), ali njihove emocionalne reakcije su i pored toga intenzivne, preterane i nisu u skladu sa spolja vidiljivim, objektivnim okolnostima. Razlog za to je činjenica da se osoba zapravo ne plaši samih situacija, kao nečeg objektivnog i spoljašnjeg, već se plaši sopstvenih zastrašujućih misli, ideja i osećanja koja se mogu iznenada i mimo volje pojedinca javiti u tim situacijama. Dakle, osoba se plaši nečega što je unutra a ne spolja kako to naizgled izgleda.
Osobe koje pate od agorafobije nemaju uvid u ono čega se zapravo plaše u takvim situacijama. Same situacije nisu zastrašujuće već ideja da bi im se u situaciji u kojoj nema sigurne osobe ili pomoći od strane lekara moglo iznenada dogoditi nešto loše, fatalističko po njihovo zdravlje, samopoštovanje i psihički integritet. Osoba koja pati od agorafobije u takvim situacijama doživljava intenzivan strah obično u vidu straha od gubitka svesti, trenjenje ruku i drugih delova tela, strah od životne ugroženosti, straha od ludila i gubitka kontrole i straha od gubitka samopoštovanja.
Kao i svaki drugi strah i ovaj strah je praćen telesnim promenama kao što su: tremor ruku ili nogu, pojačani srčani ritam, vrtoglavice ili nesvestice, otežano disanje, osećaj mučnine, bol ili pritisak u grudima, znojenje itd. Kada osoba konstatuje prisustvo ovih telesnih senzacija on/ona se često dodatno uplaši što posledično dovodi do pojačavanja straha i svih pratećih telesnih simptoma. Strah od straha može dovesti i do javljanja napada panike. Prisusutvo ovih telesnih simptoma osoba tumači kao dokaz da nešto “ozbiljno” nije u redu sa njenim zdravljem. Na taj način se stvara začaran krug, koga osoba često nije ni svesna i ne zna kako da iz njega izađe.
Kako se ponaša osoba koja ima agorafobiju?
Pre nego što izađe iz kuće osoba predviđa da bi mu/joj se moglo ponovo javiti prisustvo gore navedenih simptoma, osoba počinje da brine unapred (čime stvara i pojačava strah), ta briga traje sve do odlaska u samu situaciju gde dolazi do kulminacije straha i njegovog pražnjenja sa svim telesnim manifestacijama, čime se potvrđuje ono što je osoba na početki i očekivala. Taj fenomen se naziva tzv
samoispunjujuće proročanstvo (osoba očekuje da će se uplašiti, brine unapred i na kraju se to stvarno i desi, što služi kao potvrda početnih predviđanja).
Kada osoba doživi strah nekoliko puta u određenim situacijama strah se učvršćuje i osoba kreće da takve situacije izbegava što dodatno potkrepljuje njeno osećanje straha i bespomoćnosti i iracionalna uverenja tipa: “Ja to ne mogu da podnesem”, „Mogao bih da umrem ili poludim”, „Moglo bi da se dogodi da totalno izgubim kontrolu nad sobom i uradim nešto čega ću se kasnije stideti”, „Ako osećam ovako intenzivan strah to znači da je ova situacija opasna i da je to najava da će mi se dogotiti nešto užasno”, „Ako se osećam bespomoćno to znači da sam bespomoćan/a i da ne mogu ništa da uradim”, „Moram brzo da pobegnem iz ove situacije i potrazim lekarsku pomoć” itd. Izbegavajuće ponašanje se ogleda u izbegavanju konkretnih situacija u kojima je osoba već doživela strah kao i situacija koje imaju slična obeležja (smanjena mogućnost bekstva u slučaju iznenadnog javljanja straha). Na taj način dolazi do generalizacije straha, odnosno povećanja broja situacija koje osoba izbegava, što vodi u sve veću izolaciju. Osoba smanjuje svoje izlaske iz kuće, vozi se taksijem i kada to nije nužno, planira unapred putanju kretanja, nosi lekove u džepu i sl.
Šta je suštinski uzrok agorafobije?
Suštinski uzrok je
strah osobe od sopstvenih osećanja straha i bespomoćnosti. Osobe koje su sklone agorafobiji su često sobe koje su preživele neka traumatska iskustva u porodici ili van nje, osobe koje su bile odbacivane, snažno kritikovane i zanemarene od strane članova svoje porodice, osobe koje nisu naučile kako da izražavaju ljutnju, nezadovoljstvo, sopstvene stavove i želje, osobe koje su zbog odbacivanja nesigurne u sebe i preosetljive na kritiku, koje se plaše autoriteta, odbacivanja, ali i osobe koje su prezaštićivane u svojim prodicama, koje nisu naučile kako da se nose sa životnim frustracijama i neprijatnostima. S toga, osobe koje su predisponirane za javljanje agorafobije su
senzitivnije, strašljive i imaju problem sa izražavanjem svojih osećanja, pre svega, ljutnje i povređenosti.
http://www.vaspsiholog.com/2011/01/agorafobija-2/
(ovo mi je predobro poznato).