|
A jebemu tebi isto nije lako.
Moj tata je dobrog zdravlja, ima svoj zivot, na neki nacin to je lakse, na drugi teze jer su nam tuge drugacije. On recimo ima jos uvijek svoju majku zivu (moju baku), i ne mozemo pricati uopce o nicemu. Drago mi je da je nastavio dalje, s novom curom, ali moju bol ne shvaca i previse ju banalizira. Najvise od svega voljela bih da mogu s njime o tome razgovarati medjutim ne mogu jer on me jednostavno ne osjeca na onoj dubljoj razini i pomirila sam se s time.
Tako da sam u toj nekoj dubokoj tuzi stvarno sama, i nekad mi je fakat tesko, uhvati me uzasan strah od svega.
Moji djedovi i bake su isto ok pozivjeli, s mamine strane do nekih 80, s tatine i dulje (prabaka je otisla s 94).
Ne znam zasto generacije nasih roditelja tako rano odlaze... A mozda mi se to samo cini...
|