[Morticia Addams]

Zvao se Nebojša.
Bio je najljepši klinac u razredu.
U školi.
Ma najljepši klinac na planeti.

Imao je smeđe oči i velike, bijele zube.
Imao je i bijelu majicu s nekom zelenom ragbi loptom.
Najbolje je igrao nogomet.
Najbrže je trčao.
Prebio bi malim prstom sve druge dečkiće.
Bio je pravi pravcati frajer.
Koliko klinac od 7 godina može biti frajer.

Živio je blizu škole, s mamom, tatom oficirom i malom sestrom Natašom.

Kad smo se primali u pionire drugarica ga je smjestila kraj mene.
A bio je najljepši klinac u razredu.
U školi.
Ma najljepši klinac na planeti.
On najljepši klinac, a ja najsretnija klinka.
Jer pionir Nebojša stoji kraj mene.

Jednom mi je gumica pala na pod u razredu, a on se sagnuo i dodao mi je.
I primio me za ruku.
U onom nekom nezgodnom stavu, kad se dižeš nakon što si nešto uzeo s poda.
Malo grbavo.
Grbavo smo se na tih sekundu i pol držali za ruku, ali kunem vam se, to je bilo najljepših grbavih sekundu i pol u mom kratkom životu.

Ponekad smo se lovili oko klupe.
Ali me nikad nije ulovio.
Vjerujem da je mogao, jer ipak je najbrže trčao, al' nekako mislim da nije htio.
Valjda klinac od 7 ne zna što bi s curicom, koju želi uloviti, kad je konačno ulovi.
A nekako ni ja ustvari nisam htjela da me ulovi.
Iako sam htjela.
Valjda ni klinka od 7 ne zna što bi kad je dečkić, za kojeg želi da je ulovi, stvarno ulovi.
Pa me nije ulovio.

Jednog jutra, par godina kasnije, nije došao u školu.
U to doba je bilo uobičajeno da klinci više jednostavno ne dođu u školu.
Pogotovo oni koji su se zvali Nebojša i imali tate oficire.
Ali ja nekako tad nisam kužila zašto on nije došao u školu.
Mislim, pa što ako se zove Nebojša?
Nebojša je meni tad bilo najljepše ime u razredu.
U školi.
Ma na cijeloj planeti.
Ali eto, Nebojše su tad ipak odlazili iz škole.

Nakon par tjedana drugarica je slučajno iz ormarića izvadila jednu od onih platnenih vrećica u kojima smo mi klinci držali pribor za likovni.
Nebojšinu vrećicu.
Po koju nitko nikad nije došao.
Ne znam što je još bilo u toj vrećici, zaboravila sam, ali sjećam se jedne trule jabuke.
Jabuka koju je trebao pojesti, koju mu je mama spremila i rekla mu: "Jabuka ti je unutra, nemoj je zaboraviti izvaditi, pokvarit će se inače, pojedi je odmah, znaš kako je voće zdravo."
Ali Nebojša je nikad nije pojeo, valjda je ipak zaboravio.

Eto, sjećam se te trule jabuke i sjećam se da sam je htjela uzeti kući i čuvati je zauvijek.
Ali nisam, bilo me sram tražiti od drugarice Nebojšinu trulu jabuku...
Sigurna sam da bi mi se cijeli 4.c smijao.