Quote:
Sentimental kaže:
Moglo bi bit da je lakše umrit,
Nego judima reć: OPROSTI...
- Gibonni: "Oprosti"
I sad se pitam, koliko bi me zapravo koštalo da jednom ne budem u pravu, koliko bi me zapravo koštalo to jedno malo: "Oprosti, u krivu sam..." Koliko li se samo ružnih stvari kretalo po mojoj glavi od toga da je ostavim do toga da je prevarim ili jednostavno joj se ne javljam. Stvari koje sam ne mogu podnijeti, odjednom su se učinile izlazom. Povrijediti je! Ja NISAM mogao biti KRIV, ona je u KRIVA!!! Koja zabluda, koja iskrivljena perspektiva.
Naravno. Oboje smo krivi, u vezi nema jednostrane krivnje. Ali zašto je ponos toliko jak? Zašto, kad znamo da je ljude koje volimo najlakše povrijediti, zašto im je toliko teško priznati da smo u krivu i ispričati se? Zašto je taj korak toliko težak?
|
Heh...ego je jedno gadno razmazeno deriste koje zeli uvijek biti u pravu i da sve bude po njegovom/njenom....
Ja sam prilicno tvrdoglavo deriste tako da te rijeci isto tesko procijedim... Al trudim se! Jednom se zapitas sto ti je bitnije: biti u pravu ili biti sretan/zadovoljan? I onda kad shvatis da time sto si ispao u pravu nisi u biti nista ni dobio (osim kratkotrajnog zadovoljenja ega) a jos manje postigao, mozda se nesto i "pomakne"..
meni je...
