Quote:
munchy kaže:
Stenci koje sam pominjala... Pre par sati dok sam setala svoje pse videla sam kako je komsija sutno jedno, odletelo je tri metra uz uzasne urlike. Ja sam se sva tresla i evo jos uvek mi se place. Sta tera ljude na tako nesto? Ili je u ovom slucaju bolje pitanje sta mene tera da se osecam lose zbog toga? Zasto ne mogu da prodjem pored takvog prizora, pomislim u sebi "skotina" i produzim dalje zaboravljajuci na dogadjaj... Umesto toga ja se zdrem sto je mali mozda povredjen a pritom mi se srce cepa sto su sami napolju na 10 stepeni. A znam da ne smem da odem do njih jer ako odem oni ce me pratiti do zgrade gde ima drugih pasa koji ce da naprave uzasnu galamu, komsije ce da se pobune i samo cu time izazvati njihov bes pa ce stenci stradati... Ovo iz iskustva, vec se desavalo.
To je problem u meni, s kojim ja ne znam kako da izadjem na kraj.
Svesna sam da je glupo sto se tako osecam i zato trazim neki nacin da to promenim.
|
Gle, normalno je tako se osjećati - jednostavno, na višem si nivou svijesti od ostalih. Više toga vidiš i spoznaješ i normalno te to i pogađa. Kako će pogađati tupoga i slijepoga?
Nije rješenje otupiti se, jer ostaje praznina. Trebalo bi biti cool i DJELOVATI.
A da postaneš osoba koja voli samo sebe (što je mislim i nemoguće) to više ne bi bila ti. To bi bilo teško silovanje vlastite prirode koje bi vodilo tko zna u što - psihozu čak?