[Minam]

Primetila sam da puno mladih ljudi, iako su vernici, imaju dosta problema sa ispovescu.
Evo ja prva. Tesko mi pada da sednem i da iskreno promislim sta sam sve ozbiljno zgresila, da to sve popamtim i onda odem na ispovest.
Cesto mi se desi da se setim nekih stvari, pa onda nisam bas sigurna da li je to nesto sto bih trebala da kazem. Nekad mi se cini beznacajno, a opet, mozda i treba da kazem?
Recimo, desi mi se da sam prilicno lenja ponekad. E sad, to je prilicno veliki greh, ali kad ga opet pogledam i nije...nije nesto za sta se ozbiljno kajem. I kako da onda ispovedim nesto za sta se ne kajem ozbiljno?
A sa druge strane, mene to muci sto sam lenja. I tako u krug.

Kakva su vasa iskustva sa ispovescu?
Da li treba malu decu navikavati da sebe posmatraju i razmisljaju sta su zgresili, jer deca zapravo i ne mogu mnogo da zgrese.