Moje Dame i Gospodo*
žalim se na sebe.
Ma, kome da se obratim ako ne Vama, sestre moje i braćo, po peru i papiru.
Što da radim, sama sa sobom?
Ne slušam se, neuredne imam misli, ostavljam ih bilo gdje.....
gubim ih i podmećem, spuštam ih i rastežem, ispisujem ih i brišem
oh tako mi nedaju mira, njima protestiram, povlađujem i snivam...ma kroz njih udišem i izdišem, nemarno ih odbacujem, s nestrpljenjem prikupljam po smsleno slažem.
Očaj me hvata. Kao neka prisilna radnja.
Nikako da se mijenjam, stalno sebi nešto prigovaram.
Prigovaram si za ono što jesam, za ono što nisam, i za ono što nikad neću biti.....i očajno strepim da ne postanem ono što drugi žele...
.....da se nikad ne žalim na sebe.
Zato inzistiram, da se žalim na sebe.
Jer hoću bolje.
Žalim se samo Vama, i povremeno tiho u sebi.
Ostavljam se takva za sutra, preživljavam jučer.
Vjerujem da će te uvažiti moju žalbu već danas.
Srdačno Vaša
*
Žalba pronađena u društvu književnih kritičara.
Na dan 19.12.2004