[provincijalka_24]

Kad je bio juli ; Nura Bazdulj Hubijar


...ništa ne može rasplakati kao surova balkanska nesreća....



"...otkrili su i uslikali onu masovnu grobnicu u našem selu. Sve što ih je pobilo bili u vrećama, a na svakoj vreći broj. Svakog mejta primaknuli jednog po jednog haman do stakla televizije i ja odma pozno koje su mati i Emira. Čvrsto se zagrlile, ruke im se ispreplele, glava uz glavu sve su se viđele kosti i zubi nako iskrivljeni, ko da se smiju. To me je začudilo zato što se mati gotov nikad nije smijala, samo je bila blaga i utišana. za Emiru se nijesam začudio ona se vazda smijala šta bi i drugo radila s tri godine. A znaš kako sam ih pozno. Po onoj lutki što si kupio Emiri kad si zadnji put išo u Sarajvo.....I moreš mislit, lutka ostala gotov čitava, ista ko što je i bila, samo joj haljine istruhle.
A mati i Emira, ništa isto...."

*

"....pito sam mogul vidjet tog čoeka za kojeg sumnjate da je moj babo. pušćalo me kad ono u bošči sepet kostiju. I tvoj ručni sahat darvil što su ti dali u preduzeću kad si premašijo normu. I naša slika. da mi je ne pokazaše nikad nebi znao kako sam izgledo kad sam bijo mali....Rekli su mi da sam na te visok ja se začudijo odaklen znaju koliko si ti visok pa mi kazalo da ti je duga butna kost i da se po tom more znat kolko je bijo visok čoek čija je..."