Dakle pitanje je jasno...
Moj problem je sto previse saosecam sa ljudima, zivotinjama, svime sto dise. Vidim coveka bez noge i u stanju sam da pola dana razmisljam o tome kakav je njemu zivot, koliko mora da mu je tesko, kako se oseca... Svakom prosjaku dam nesto ili kupim, tesko mi je kad vidim da ljudi nemaju sta da jedu... Kad vidim dete na ulici kako prosi u stanju sam da se rasplacem. Sa zivotinjama je isto, ziva se pojedem kad ne mogu da pomognem (sto je u vecini slucajeva). Juce sam pola sata plakala jer sam majku sa stencima koju je neki skot izbacio iz kola hranila dva dana nakon cega sam dobila pretnje od komsija da ce ih pobiti ne sklonim li ih, ostavila kilometar dalje. Osecala sam se kao izdajica... Celu nos nisam spavala. I danas sam ih opet nasla tu gde su bili ranije i ne znam sta da radim... Mislim da cu se unistiti budem li se brinula i kidala zivce za svakog nesrecnika u svom okruzenju... Jako bih volela da mislim samo na sebe, svoje potrebe i njihovo zadovoljenje, neuporedivo lakse bi mi bilo. Da li mi neko moze dati savet kako to da uspem? Znaci da me drugi apsolutno ne zanimaju osim najblizih
Pokusavala sam sa onim "ja tu ne mogu nista" ali ne ide...kad znam da mogu, makar da pokusam ja to i uradim... Al ajde da uradim samo ok, nego sto se zderem posle... Hvala unapred za savete