Hvala, Džoni!
Pa da nastavim svoju nadahnutu govoranciju...
Razlučili smo dakle da je integracija/bratimljenje zasnovano na srodstvu prirodno, a da je ono zasnovano na ideologiji, ideji, konceptu - veštačko! Slovensko bratimljenje je zasnovno na srodstvu, a islamsko, katoličko, protesantsko itd. je veštačko (konceptualno, ideološko...). A postoje i ideološke negacije bratimljenja/integracije a to su liberalizam, komunizam i sl.
Da ne bismo prolazili kroz "ledene bregove apstrakcije" u želji da naglasimo prvenstvo srodstvene integracije u odnosu na sve druge oblike, govoriću u primerima.
Dva deteta od iste majke i oca, ako im niko ne bi usađivao nikakve ideje tokom njihovog podizanja, ostali bi braća do kraja života. Međutim, kad bi jednom detetu bio u glavu instaliran npr. islam, ono bi brzo odbacilo prirodnu srodnost i potražio bi veštačku-ideološku srodnost u nekome ko veruje u istu ideologiju.
No, često se u samom pojedincu bori priroda i od Boga data pripadnost sa pripadnošću i ponašanjem koji su mu nametnuta ideologijom. U filmu "Braća po materi" vidimo kako priroda, uprkos naslagama ideologije u Hrvatu, ipak savlada naslage te ideologije i on se na kraju okrene prirodi - bratu po materi - Srbinu.
Omer-paša Latas ipak povuče sa sobom brata Nikolu i drži ga uz sebe, iako je Nikola uprkos primanju islama, u duši ostao pravoslavac. Što bi po logici islama Omeru trebalo da itekako smeta.
Ima i primera kada ideologizovan pojedinac ili grupa, ipak ostaje veran svojim stečenim uverenjima, pa poništava prirodu i od Boga datu pripadnost. Pa musliman se do krvi zavadi sa bratom koji neće da bude musliman...
Primer je i pomenuti Starčević. On je ponudio ideološki koncept hrvatstva nasurpot prirodnom. Idološki, pravaški koncept hrvatstva postavio je protivrečnu postavku u kome su slovenstvo i hrvatstvo u stanju međusobnog poništavanja, iako bi, ukoliko bi se ideologija odbacila, videlo da se ne radi o suprtotstavljanju nego o logičnom nastavku, kontinuitetu i kontektstu. Korenu i stablu. Po Starčeviću, stablo treba da uništi sopstveni koren. To je patološki i protivprirodno. I mi danas vidimo, kako se u Hrvatima međusobno bore ljudska priroda koja traži srodstvene veze sa slavjanstvom i ideologija koja bi te veze da raskida. Budući da je to teška borba, u kojoj je teško opredeliti se za jedno i drugo - neki Hrvati to divljanje ideologije protivu roda pokušavaju da racionalizuju. Pa kažu: ako se mi ne volimo sa našom slovenskom braćom u susedstvu, to je ok. Eto, ne vole se ni Ukrajinci i Rusi. Međutim, to ne znači da Rusi i Ukrajinci nisu srodnici, koji bi po prirodi stvari trebalo da se osećaju kao braća. No, neko je Ukrajincima utisnuo u svest ideologiju koja ih okreće protiv roda najrođenijeg, a ta ideologija se služi slatkorečivom upotrebom reči kao što su: Evropa, dobar standard, zapadni način života, sloboda... Ali treba imati u vidu da i Rusi imaju imeprijalnu ideologiju, kao što su imali komunističku, koja ih je činila manje osetljivim za potrbe njihove slovenske braće.
"Ko je od vas čovek koji, ako mu njegov sin zatraži hleba, kamen da mu da? Ili ako mu zatraži ribe, zmiju da mu da? Ako vi, dakle, zli budući, umete dobre darove davati svojoj deci, koliko će tek Otac vaš nebeski dati vama, ako mu zaišetete?!" Zašto Isus ovde naglašava odnose između dva najbliža srodnika, dece i roditelja? - Zato što u srodstvu postoji ona ljubav, koju čovek kada iskusi i spozna, treba da prenese na sve ljude. Ako, pak, nema iskustva ljubavi, teško da joj se iko može tek tako, služeći se isključivo razumom, naučiti. Po Isusu se, dakle, u rodu uči ona tajna koja daje smisao postojanju. U najužem srodstvu, u porodici, učimo se hrišćanskoj tajni ljubavi, pa zbog toga je i ono široko srodstvo, kao npr. slovenstvo, vrednost koja je od Boga i koju treba čuvati... Zbog toga je Starčević, odbacivši slavjanstvo, tužni bezbožnik, a tužno je što je Katolička crkva u mnogo navrata stala na stranu njegovih budućih sledbenika, i tako počinila veliki grah.
U filmu "Konjanik", u Pravoslavnoj crkvi podizan brat, pomaže bratu koji tumara po svetu, idući iz greške u grešku. U pravoslavlju se neguje etnofiletizam ili rodoljubivost, kao svetinja od Boga data i kao kindergarden u kojem se uči hrišćanskoj ljubavi. Ljubavi koja treba da se onda prošiti na sve bližnje.
U "Karamazovima" Aljoša, kao oličenje iskrenog hrišćanina, ipak staje uz brata, iako svi dokazi govore da je taj brat učinio zločin. A upravo to stajanje uz grešnog brata hrišćanska je vrlina... Sve na onom tragu vrednovanja roda/srodnosti...
Neko je spomenuo Arnolda Tojnbija. On, uz Oskara Špenglera i još neke, pobornik je cikličnog/kulturološkog teorijskog pravca u sociologiji. Jedan iz te škole, ne mogu da se setim koji, naglasio je da civilizacije nastaju i nestaju. Da je zapadna civilizacija na svom kraju, i da će se u njenom dvorišti razviti civilizacija nastala između Volge i Urala, a čiju će osnovu činiti hrišćanstvo onako kako ga je Dostojevski zamišljao. Neka tako bude!
Hvala na pažnji!