|
Uzasavaju me osobe cija je prva recenica: "Hej, koliko imas godina? Pozovi me na..."
Takvi dobiju prvo bukvicu da ni ne pomisle da mi dalje pisu. Isto tako su mi veoma odbojni ljudi koji u dve recenice imaju pet pravopisnih i gramatickih greski. Pisao mi je jedan navodni advokat, kako se predstavio, i u prvoj recenici napise "neznam", zajedno pisano. Mislim se, u redu, hajde da ne budem bas ostrokondja, valjda se desilo u brzini. Progutam ja to i citam dalje, a tamo pise "radijo sam", pa onda opet greska sa "nemogu" i sve takve slicne stvari. Meni pukne film i pitam ga, kako je moguce da si ti advokat, a da si nepismen? Budala umesto da podvuce rep i nestane, jos mi napise odgovor, da mu je kompjuter na engleskom jeziku, pa zato ima problem. Aha, dobro. Napisem ja njemu da mi je kompjuter na poslu na engleskom jeziku, a kod kuce na nemackom jeziku i da opet ne pravim uzastopne gramaticke i pravopisne greske. Naravno da ispadoh zvocava, ali takve osobe ne razumeju da je pismenost stvar kulture. Danas na internetu na svakom koraku postoje gramaticka pravila pisanja i mene to jednostavno nervira, kada je ljudima svejedno kakav utisak ostavljaju.
Ja prvo nekoga pitam sta mu je profesija i cime se bavi. Onda sam pre par dana negde procitala da to nikako ne smem da pitam, jer ostavljam utisak da trazim sponzora. Ali, sta cu pisati sa nekim ko ne deli moja interesovanja? Toliko vremena bas i nemam da bih svakome pruzala priliku da mi pise do besvesti.
Druga pitanja ne postavljam, jer me osoba u sustini ne interesuje, kada pise prazne recenice, samo da nesto napise. Ali zato umirem od smeha kada mi neko posalje sliku, a da ga uopste nisam pitala za to. Jos je to slika sa naocarima za sunce na licu, da se pola ne vidi kako izgleda. To je ocito neka nova moda.
Odustala sam od dopisivanja, jer mi se cini da imam prekratak fitilj, a nisam ni imala srece da mi se javi neko, ko bi bio bar za dopisivanje zanimljiv, ako vec ne za nesto drugo. Bolji je realitet, jer tu ne dolazi tako lako do nesporazuma ili pogresnog utiska.
|